LEKOVI (ANALGETICI, SEDATIVI) – ISKLJUČIVO UZ STROGI LEKARSKI NADZOR

 Tema: Lekovi – analgetici, sedativi

Postoje različite vrste lekova koji se koriste za lečenje različitih stanja i oboljenja. Mogu biti u obliku tableta, kapsula, sirupa …, a dobijaju se ili kupuju u apotekama, sa ili bez lekarskog recepta. Ukoliko se ne koriste prema uputstvu ili se pozajmljuju od druge osobe mogu dovesti do oštećenja zdravlja i ozbiljnih problema. Lekove treba koristiti samo ukoliko lekar to preporuči.

Analgetici su grupa psihoaktivnih supstanci čijom upotrebom ljudi prestaju da osećaju bol blokiranjem poruka koje stižu u mozak ili menjajući  način na koji mozak tumači te poruke. Koriste se u obliku pilula ili kapsula i uvek u dogovoru sa lekarom. Najveća opasnost je ukoliko se mešaju sa drugim psihoaktivnm supstancama  kao  što je alkohol.

Sedativi su psihoaktivne supstance koje lekar prepisuje kako bi, najjednostavnije rečeno, pomogli “nervoznim” ljudima da se smire, a daju se i pacijentima kako bi mogli bolje da spavaju. Oni menjaju mentalnu aktivnost, deluju umnirijuće i ”  oslobađaju”  briga i napetosti. Koriste se uz savet lekara i strogu kontrolu doze i načina upotrebe, te u tim okolnostima nisu rizični po život i zdravlje pacijenta.  Mogu postati opasni ukoliko se koriste bez lekarskog nadzora i ukoliko se mešaju sa drugim lekovima, drogom ili alkoholom.

Sve učestaliji problem u poslednjih nekoliko godina predstavlja zavisnost od lekova, suplemenata i tableta uopšte. Neophodno je uočiti razliku između zavisnosti od lekova i tabletomanije.

Zavisnost se javlja kod upotrebe (zloupotrebe) benzodiazepina ,psihoaktinih supstanci, kao što su diazepam(Diazepam, Bensedin), lorazepam (Lorazepam), bromazepam (Leksaurin, Leksilium) i alprazolam (Ksanaks, Ksalol), ili lekova za ublažavanje bola, dok tabletomaniju karakteriše velika potreba za uzimanjem lekova kako bi se izbegla pojava krize ili psihičkih problema izazvanih apstinencijom.

Korišćenje benzodiazepina i lekova protiv bolova najčešće počinje iz banalnih razloga – nesanica, manji bolovi, problemi na poslu, problemi u ljubavi, uznemirenost… Organizam se  privikava na prisustvo lekova jer oni dovode do opuštanja ili do ublažavanja bola. Iz tog razloga se neretko dešava da korisnik zbog pozitivnog iskustva nastavlja lek da uzima i nakon što je stvarni problem nestao. Tokom vremena benzodiazepini koji su davali unutrašnji mir  dovode do nesigurnosti, strahova (anksioznosti) i nemogućnosti normalnog funkcionisanja, a to opet dovodi do potrebe za većom dozom kako bi se povratio doživljaj sa početka i lek počinje da deluje kao narkotik. Benzodiazepini negativno utiču na celo fizičko i psihičko stanje organizma, posebno na pamćenje. Oni mogu da dovedu do stanja u kome se osoba neko vreme ne seća određenih situacija, razgovora, događaja.

Već nakon nekoliko nedelja uzimanja, razvija se fizička i psihička zavisnost. S obzirom na to da ovi lekovi stvaraju veoma teške simptome apstinencijalne krize, proces „skidanja“ pacijenta je mnogo teži. Osoba postaje uznemirena, paranoična, agresivna i depresivna.

Simptomi apstinencijalne krize po ukidanju benzodiazepina  su: anksioznost, drhtanje, nejasan govor, zamagljen vid, nesanica, glavobolja, oticanje ruku i stopala, a ponekad i grčevi.

Nakon što se razvije zavisnost postoji niz tipičnih simptoma od kojih se ponekad javlja samo nekoliko: konzumiranje leka uprkos saznanju o konkretnim štetnim posledicama, neodoljiva potreba za uzimanjem leka, povećavanje doza kako bi se postiglo početno dejstvo, apstinencijalni simptomi ukoliko se lek ne konzumira ili se smanji doza, gubitak kontrole i gubitak ograničavanja ponašanja.

Zavisnost od lekova za  smirenje i spavanje (benzodiazepina) i lekova protiv bolova leči se obustavom ovih lekova postepenim smanjivanjem dnevne doze. Trajanje ove faze lečenja zavisi od početne dnevne doze leka.

Prevashodno, neophodna je detoksikacija. Ona je namenjena zavisnicima koji su skloni da se iznova vraćaju na staro i imaju umereno tešku apstinencijalnu krizu. Po završetku detoksikacije, da bi apstinencija bila dugotrajna, preporuka je da se nastavi sa daljim lečenjem, a to je promena načina života tj. navika.

Nakon toga sledi rehabilitacija,  a ona se odnosi na socijalizaciju i  lični rad i razvoj.

Evo i konkretnih primera:

Andrijana(27) od svoje 19. godine ima probleme sa napadima panike, koji su prema njenim rečima, u početku bili blaži a kasnije postali ozbiljan problem.

“Sve je počelo sa ubrzanim radom srca, preznojavanjem, drhtanjem ruku i osećanjem neobjašnjivog straha od toga da će mi se dogoditi nešto strašno, da ću pasti, povrediti se ili čak umreti.

Potražila sam lekarsku pomoć. Čak sam nedelju dana provela i u bolnici na ispitivanjima, zbog svih simptoma koje sam imala, i tada je potvrđeno da su u pitanju učestali napadi panike.

Dobila sam terapiju, Ksalol, i upute kako i koliko da ga koristim, uz to da obavezno dolazim na redovne kontrole kako bi se eventualno korigovala terapija.

Kako sam se nakon nekog vremena korišćnja leka počela osećati bolje, nisam išla na kontrolne preglede.

Skoro osam godina sam ovaj lek koristila “na svoju ruku”i sama povećavala dozu.

Prvih par godina sve je bilo u redu, potom su sporadično ponovo počleli da se javljaju napadi, ali sam nekako kontrolisala situaciju jer sam znala o čemu se radi.

U međuvremenu su mi se desile neke lepe stvari u životu. Pojavio se ” čovek mog života” i rešili smo da osnujemo porodicu, što me navelo da se ponovo javim svom lekaru i prekinem sa terapijom, jer sam želela decu. Shvatila sam da sam postala zavsna od uzimanja leka.

Nisam ni slutila da je i sam proces odvikavanja izuzetno težak i dugotrajan, ali napredujem, istrajna sam i osećam se nikad bolje u emotivnom smislu. Uz sjajnog lekara, podršku porodice i prijatelja i sopstvenu “magareću ” upornost, moj život je ponovo u mojim rukama i nikada mi nije bio lepši i ispunjeniji”, priča ona.

Marko (43) sa nama je podelio svoje iskustvo:

“Težak život, porodična tragedija i problemi na poslu u to vreme počeli su ozbiljno da se odražavaju na moje psihičko stanje.

Osećao sam strah, nesigurnost, bio sam jako razdražljiv, nervozan, besan…

Poznanik mi je rekao da ima slične probleme i da mu je psihijatar prepisao Rivotril.

Zamolio sam ga da mi da lek da probam i uz par njegovih ” saveta” počeo sam da ga uzimam redovno, određujući doze prema stanju u kojem sam se toga dana nalazio.

Pune četiri godine sam koristio lek i bilo mi je dobro, dok nisam shvatio da mi zapravo, uopšte nije dobro, pogotovo što sam sve češće konzumirao i alkohol. Zaboravljao sam stvari, ponekad u roku od par minuta nisam znao šta sam hteo da uradim, gde sam šta ostavio… bio sam ponovo jako razdražljiv, čak do te mere da sam postao sklon  tučama čim bi me neko “popreko pogledao”. Bio sam bukvalno nepodnošljiv.

Supruga, koja je uz decu najviše trpela i ispaštala, uspela je da me ubedi da se javim lekaru i beskrajno joj hvala što je istrajala u tome, iako je uz mene proživela pakao. Sada živim normalnim životom. Ne koristim nikakvu terapiju. U međuvremenu smo dobili i drugo dete i ne mogu sebi da oprostim sve one loše stvari koje sam radio dok sam bio zavisnik.

Želim da pošaljem poruku svima koji beže od problema koristeći razna sredstva. Pre svega, priznajte sebi da imate problem, to je možda i najteže, a onda  se obratite stručnim licima.

Ako ste već u fazi zavisnosti, pripremite sebe na proces odvikavanja i budete uvereni da je sasvim izvesno da će vam život ponovo biti lep i ispunjen!”ispričao nam je Marko sa osmehom uspešnog čoveka.

Pitanja i komentare možete slati na mail : info@radiokiss.rs

                                                        ili na tel.  :063 251116