Žene na selu – Veruj lekaru a ne ekranu

Život u seoskoj zajednici često se idealizuje – čist vazduh, domaća hrana i porodica na okupu. Međutim, iza zatvorenih vrata seoskih domova, žene često nose nevidljivi teret koji opterećuje i dušu i telo. Naša sagovornica ima 34 godine, majka je troje dece, bavi se poljoprivredom i živi u zajednici sa mužem, svekrom i svekrvom. Zbog zaštite njene privatnosti i mira u porodici, nazvaćemo je Nada.

​U razgovoru sa nama Nada prvi put iskreno govori o svojoj borbi sa anksioznošću i depresijom, o strahu od osude i o tome zašto je lakše verovati ekranu nego lekaru.

 – ​Hvala Vam na hrabrosti da govorite o ovome. Možete li nam opisati kako izgleda jedan Vaš običan dan u zajednici?

“ Moj dan počinje u pet ujutru, a završava se kad svi legnu. Prvo idu deca – spremanje za školu i vrtić, pa namirivanje stoke, bašta, pa kuvanje ručka za celu kuću. Svekar i svekrva su stariji, pomažu koliko mogu, ali red se zna – na mlađoj je ženi da drži kuću. Suprug radi u tri smene, kad dođe kući i on umoran, odmah ide u njivu ili oko traktora. Ovde se radom meri tvoja vrednost. Ako sediš i ćutiš, odmah te pitaju: „Šta ti je, jesi li bolesna?“. Ako kažeš da si samo umorna ili tužna, odgovor je uvek isti: „Od čega si umorna, sediš u kući, mašine ti sve peru“. I onda naučiš da ćutiš. Tvoja tuga se ovde ne računa kao bolest ”.

​- Kada ste prvi put osetili da to što proživljavate nije samo običan umor?

“ Posle rođenja trećeg deteta. Počelo je sa nekim neopisivim strahom. Srce krene da mi lupa iz čista mira, u sred dana, dok mesim hleb. Uhvati me panika da će se nešto loše desiti deci, kući, bilo kome. Onda je došla ta neka teška magla. Ustaneš ujutru, a ne vidiš svrhu. Sve radiš mehanički, a u tebi praznina. Najgore je uveče. Svi spavaju, a ja gledam u plafon, guši me u grudima, a ne smem ni da zaplačem glasno da ne probudim moje.To traje već dve godine “.

​- Da li ste ikada pomenuli ukućanima kako se osećate?

“ Jesam, jednom, stidljivo. Svekrva je samo mahnula rukom i rekla: „Razmazila si se, imaš svega, šta ti fali. U moje vreme se rađalo na njivi pa se išlo dalje“. Muž me voli, dober je čovek, ne pije, ne bije… ali on to ne razume. Kad vidi da sam neraspoložena, kaže mi: „Ajde, proći će, popij kafu, odmori malo“. Oni misle da je to stvar volje. Niko ne shvata da ja ne želim da se osećam tako”.

​­– Zašto niste potražili stručnu pomoć, otišli kod lekara u dom zdravlja?

“ Kako da odem? Pa ja živim u malom mestu. Ovde se sve zna. Da sedim ispred ordinacije gde piše „psihijatar“ ili „psiholog“? Pa sutradan bi celo selo pričalo da je „Milovanova snaja poludela“. Odmah bi krenule priče: „Vidi je, luda, kakva li je deci majka“. To bi bila sramota za celu kuću, za mog muža, za moju decu. Ovde se lakše oprašta ako žena pije lekove za pritisak ili reumu, ali ako te boli duša – onda si obeležen. Seoska sredina je surova. Ako te proglase slabom, gotova si “.

– ​Pošto niste otišli kod lekara, kako se snalazite kada naiđu najteži trenuci, ti napadi anksioznosti?

“ Moj jedini prozor u svet je telefon. Ja imam završenu trogodišnju trgovačku školu, nisam nepismena, ali nemam sa kim na selu o ovome da pričam. Zato, kad svi legnu ili kad uhvatim malo vremena, ja uđem na Instagram i TikTok. Tražim profile koji pričaju o anksioznosti. Čitam tuđa iskustva u komentarima i lakše mi bude samo kad vidim da nisam jedina. Tamo nalazim savete – kako da dišem kad me uhvati panika, koje čajeve da pijem za smirenje, koje vitamine da uzimam…”

​- Da li ste svesni da saveti sa društvenih mreža mogu biti mač sa dve oštrice i da ne mogu zameniti pravu terapiju?

“ Svesna sam ja toga. Znam da tamo svako može da napiše šta hoće. Ponekad me te objave još više uplaše, jer pomislim da imam neku najgoru bolest. Ali, izbora nemam. Mreže su mi jedina pomoć. Tamo me niko ne vidi, niko me ne osuđuje, ne moram da knjižim uput i da strepim da li će me komšinica videti u čekaonici. To mi je i lekar i utočište, iako znam da to nije pravo rešenje”.

​- ​Šta bi, po Vašem mišljenju, pomoglo ženama na selu da se lakše odluče da potraže pomoć?

“ Kad bi bar jednom mesečno u našu seosku ambulantu dolazio neko sa strane, neki psiholog, ali da se to ne zove tako. Da to bude neko savetovanje za žene, razgovor o zdravlju uopšte. Da možemo da uđemo a da niko ne upre prstom u nas. I da se o ovome priča glasno, da naši muževi i svekrve čuju da to nije bes i hir, nego muka koja može svakog da stigne”

​- Šta biste poručili ženama koje su u istoj situaciji kao Vi, koje u tišini seoskih kuća kriju svoju patnju? 

“ Poručila bih im da nisu same i da nisu lude. To je najvažnije što sam ja naučila sa tih mreža – nismo lude, samo nam je teško. Volela bih da im kažem da budu hrabrije od mene, da nađu način da se spasu na vreme. Ja se još uvek bojim sramote, priznajem. Ali se nadam da će doći dan kada ću moći da kažem „treba mi pomoć“, a da me zbog toga niko ne pogleda popreko”poručuje ona.