Žena na selu – Jaz između modernog i tradicionalnog

Mileva (62) je žena koja živi u selu nadomak Lajkovca. Njeno selo ima asfalt, prodavnice i brzi internet, ali su mentalitet i očekivanja od žene ostali duboko tradicionalni. Živi sa suprugom, sinom i snajom, nije zaposlena, ali ima radno vreme koje se nikada ne završava. Od nje se ne traži ništa i sve se očekuje.

Njeno mentalno zdavlje narušeno je stalnim pritiskom i osećajem da više nikome nije potrebna. Čitavo domaćinstvo je na njoj. Trudi se, kako kaže da u kući uvek ima svega…mesa, mleka, sira,. jaja, svega u bašti… „da je domaće, da deca ne kupuju iz prodavnice scve i svašta“.

Ponekad pokuša da podeli neki savet sinu i snaji, iz najbolje namere i iz iskustva. To uvek dovodi do svađe. Danima pa i nedeljama sa njom niko neće da razgovara, ignorišu je, prolaze pored nje kao pored „turskog groblja“, kaže. „Ne znam više ni zašto sam živa kada svima samo smetam.

A opet, raduje me kad deca dođu pa traže  ono što sam sama proizvela. Uzmu svega i odoše.  Kažem sebi sto puta, e nećeš više Mileva ni ti da budeš sluga, pa opet, kako da im  ne dam. Pa za njih i radim i živim. Ne znam… nisam pametna, dzigerice mi pojedoše…“

– Mileva hvala Vam što ste pristali da razgovarate sa mnom. Znam da u manjim mestima nije lako otvoriti dušu o ovakvim temama. Kako biste opisali svoj život ovde?

Moja sagovornica uzdiše, popravlja kratko podšišanu kosu  prepunu sedih vlasi. „Hvala vama što je nekom uopšte palo na pamet da pita kako sam. Kako je? Teško je. Ovo naše selo nije ono staro, odsečeno od sveta. Imamo mi i kablovsku, i automobile, blizu je grad… ali su ljudi ostali isti. Od žene se i dalje čeka da bude i sluga i stub kuće, da tegli, ćuti i trpi. Ja ustanem u pet ujutru, nahranim stoku, sredim baštu, pa onda kuća, ručak, pranje. Ruke mi ispucale, a leđa… leđa otpadoše. Ali najviše boli ono unutra, što se ne vidi“ počinje ona lagano svoju priču.

Posmatram je…tačnije, nekako proučavam njeno lice. Ni težak rad, ni godine nisu uspele da umnje lepotu ove žene. Krupne, bademaste oči u kojima sija nekakva plemenitost i dobrota, rupice na obrazima, one takozvane smejalice daju joj, uprkos brojnim borama i dalje neki mladalački izgled. Visoka i vitka žena….Vidi se da je u mladosti bila prava lepotica , a sada kao da se tog vremena i ne seća.

-Pomenuli ste to što se ne vidi. Vi već neko vreme povremeno odlazite kod psihijatra. Kako je došlo do toga?

“ Došlo je dotle da se jedno jutro nisam mogla podići iz kreveta. Ne što me bole kosti, nego što mi se plakalo, a glasa nemam. Srce lupa, hoće da iskoči, a u grlu neka gromada. Steglo u grudima…mislila sam, kraj! Moj muž mi kaže: “ Ajde more diš se, uobrazila si.

To te malo zakačila promaja. Skuvaj kafu, odo ja posle u šumu, a ti rasadi papriku pa ćeš se razmrdati“. Kod nas se svaka tuga leči motikom. Ali ja vidim – ne prolazi. Otišla sam u dom zdravlja pod izgovorom da mi trebaju lekovi za pritisak, pa me doktorka, hvala joj do neba, poslala kod psihijatrice. Ta žena me je saslušala. Prvi put u životu me je neko pitao: „Kako ste vi, Mileva?“, a ne „Jesu li svinje nahranjene?“.

– Kako okolina i porodica gledaju na Vaše odlaske kod lekara?

„ U selu ne smeš da kažeš da ideš kod psihijatra. Odmah si ’luda’. Ako slomiš nogu, svi žale. Ako ti se slomi duša, svi te ogovaraju.

​Krijem se ko lopov. Kad idem na kontrolu, kažem da idem na pijacu ili u prodavnicu, u nabavku. Muž mi  je jednom našao kutiju mojih lekova za smirenje. Pa to je bio smak sveta! Vikao je da ga sramotim, da će selo misliti da mu je žena luda. Sin ćuti, gleda u telefon, ne meša se. Niko ne razume da meni ti razgovori i ti lekovi drže glavu iznad vode“.

Zaplaka se. Uhvatim je prijateljski za ruku. Želim da joj stavim do znanja da je razumem, ali sam svesna da ona nema ništa od toga. Nekoliko minuta tako samo sedimo i ćutimo obe.

– Pomenuli ste sina. Kakvi su odnosi u kući generalno? Čujem da imate i mladu snaju.

“ Eh, snaja… Doveo je sin pre dve godine iz Beograda. Upoznali se na fakultetu.. Ona je mlada, dete novog vremena. Ja sam mislila – doći će žensko u kuću, podelićemo teret. Ali ona ima svoje zamisli. Hoće moderan život. Kupila mašinu za sudove, naručuje hranu preko interneta, kaže ne može ona da provodi sate pored šporeta. Neće u baštu, kaže „jeftinije je u marketu“. I možda je ona u pravu, ne kažem ja… Ali mene boli ta hladnoća.

–  Kako se slažete s njom?

“  Ne slažemo se. Ona misli da sam ja zaostala i stalno nešto čistim. Ja njoj zamerim što ceo dan gleda u onaj telefon, a u kući haos. Ali najteže mi pada što me ne vidi. Kad vidi da sam tužna, ona samo prođe, zatvori vrata od svoje sobe i pusti muziku. Moj sin je uvek između dve vatre – na mene viče da je  ostavim  na miru, na nju ne sme ništa da kaže. Osećam se kao višak u sopstvenoj kući, kao sluga koji više nikome ne treba, a od koga se i dalje očekuje da sve funkcioniše.

– Između ste starog sveta u kom morate mnogo da radite, i novog sveta Vaše snaje koji ne razumete u potpunosti. Gde je tu Vaše mentalno zdravlje?

“  Na samoj ivici. Ovo naše mesto je najgore za ženu mojih godina. Nismo duboko u planini pa da ništa ne znamo, gledamo preko televizora i interneta kako se živi, a opet smo pritisnuti tim starim, seoskim ’šta će svet reći’. Razapeta sam. Doktorka mi kaže da moram da postavim granice, da kažem ’neću’ i ’ne mogu’. Ali kako da kažem ’neću’ mužu koji me gleda popreko, ili sinu jedincu?

​- Šta Vam danas najviše pomaže, osim tih skrivenih odlazaka kod lekara?

“ Pomaže mi kad sednem sama iza kuće, gde me niko ne vidi, pa popijem kafu i gledam u baštu. I pomaže mi ta doktorka . Ona mi je rekla da moja tuga nije sramota, nego umor. Umor od života u kom si uvek na poslednjem mestu. Volela bih samo da druge žene u selu, moje vršnjakinje, skupe hrabrost i potraže pomoć. Mnogo nas je ovakvih, polumrtvih u duši, što samo ćutimo i radimo dok se ne razbolimo načisto“.

​Mileva je  primer hiljada žena u polu-ruralnim sredinama koje nose teret patrijarhata na leđima, dok se oko njih svet menja brzinom koju ne mogu da isprate, ostajući usamljene u svojoj borbi za mentalno zdravlje.