“ Pedagoški asistent za decu sa smetnjama u razvoju-obavezno zanimanje u inkluzivnoj školi” – projekat udruženja Bazi Mili

Udruženje Bazi Mili u okviru inicijative „PEDAGOŠKI ASISTENT za decu sa smetnjama u razvoju-novo obavezno zanimanje u inkluzivnoj školi“ koja je podržana u okviru projekta „Prava deteta su ljudska prava“ podržanog od  Delegacije Evropske unije, a koji sprovodi Užički centar za prava deteta, realizovalo je fokus grupu sa zaposlenima u OŠ”Mile Dubljević” iz Lajkovca.

“Problem čijem rešenju želimo da doprinesemo kroz ovaj projekat koji trenutno radimo je izostanak pune i adekvatne podrške učenicima sa smetnjama u razvoju u redovnim školama, ali i izostanak adekvatne podrške nastavnom kadru, roditeljima i deci tipičnog razvoja u istim.

Kroz razgovor u fokus grupi želeli smo da saznamo stav i mišljenje zaposlenih u redovnoj školi o značaju podrške defektologa u prevazilaženju izazova koje rad sa učenicima koji imaju potrebu za dodatnom podrškom nosi, kao i  primere iz prakse u radu sa decom sa smetnjama u razvoju” objašnjava Predsednica udruženja Bazi Mili iz Lajkovca, Milica Nikolić.

Zakonom o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom između ostalog, predviđena je zabrana diskriminacije zbog invaliditeta na svim nivoima vaspitanja i obrazovanja (član 18). Inkluzivno obrazovanje naglašava jednako pravo na obrazovanje, bez diskriminacije i segregacije, za svu decu, učenike i odrasle. Dete sa smetnjama u razvoju i invaliditetom ima pravo na obrazovanje i vaspitanje koje uvažava njegove obrazovne i vaspitne potrebe u sistemu obrazovanja i vaspitanja, uz pojedinačnu odnosno grupnu dodatnu podršku u nastavi i učenju. Deca sa smetnjama u razvoju i invaliditetom, u Srbiji, ne dobijaju punu, odgovarajuću, adekvatnu (a često i nikakvu) podršku u sistemu redovnog obrazovanja čime se krši Konvencija o pravima deteta i čime je ova grupa dece diskriminisana i konstantno u povećanom riziku od segregacije.

“ Projektom “Pedagoški asistent za decu sa smetnjama u razvoju- obavezno zanimanje u inkluzivnoj školi”  želimo da istaknemo i akcentujemo ovaj problem i zagovaramo predloge rešenja kako bi došlo do promene u sistemu obrazovanja,konkretno da zagovaramo da pedagoški asistenti budu sastavni deo svake škole/stalno zaposleni u prosveti, kao neizostavna podrška za decu sa smetnjama u razvoju i zaposlene u školi”, ističe Nikolić.

“Jedno od pitanja na fokus grupi realizovanoj sa zaposlenima u OŠ”Mile Dubljević” iz Lajkovca bilo je i to kako su se nastavnici snalazili  bez podrške defektologa-pedagoškog asistenta u školi i kako i gde su dolazili do informacija kako pristupiti detetu, roditelju, zatim,  da li su bili na seminarima, konsultovali kolege, kako su se suočili sa detetom, kako je taj susret (ili prvi mesec rada) izgledao?

Neki od njihovih odgovora glasili su ovako:

Nastavnik 1 : “Čitajući stručnu literaturu ( smatram da škola treba da nabavi stručnu literaturu koja će biti u biblioteci dostupna nastvnicima); Na samom početku „uvođenja inkluzije“ prošla sam puno seminara (sećam se da nam ni na jednom od tih seminara niko nije pričao kako raditi i prići učeniku sa autizmom- tako da mi za učenika sa autizmom ti seminari nisu bili korisni u praksi); U radu i adaptaciji oslanjala sam se na iskustvo kolega i razgovor s kolegama; pomagali su mi sami roditelji; seminari i tribine koje je organizovalo udruženje.  Sećam se i da je udruženje jednom prilikom organizovalo projekciju filma „Templ Grendin“ i da mi je i taj film pomogao da razbijem neke svoje predrasude i da bolje razumem autizam.  Mislim da je film odličan: u isto vreme i tužan i pozitivan i da me je motivisao.

A kako sam se suočila sa učenikom: Napravila sam mu „njegov prostor“ (odmah do mog stola, postavila sam njegov sto i tu sam mu stavila i kompjuter koji je mogao da koristi), bio mi je blizu pa sam ga posmatrala kako reaguje i na šta reaguje. Tako mi je i bilo lakše da ga uključim u rad na času, jer na početku, ako bih se obratila svoj deci i rekla im: otvorite sveske i prepišite sada ovo- onda bi se okrenula Lazaru i njemu lično ponovila: Lazare sada ćemo da otvorimo svesku i ovo da prepišemo-to nam je zadatak.

Lakše mi je bilo da tako funcionišem kada mi je fizički blizu. Pripremala sam mu poseban materijal za čas- nisam smanjivala sadržaj, učio je isto koliko i druga deca, samo sam mu prilagodila-štampano je na papiru krupnijim slovima i stavljala sam mu u tabele- zato što sam shvatila da mu je tako lakše da isprati i da se fokusira- da „ne kasni“ za drugom decom. Spremila sam mu posebnu fasciklu u kojoj je čuvao sve te papire i koju je voleo. To mu se baš dopalo. To je bilo na početku. Sada on sedi „normalno“ u klupi sa ostalim učenicima, prati iz čitanke, javlja se kada želi da odgovori,radi sve isto što i ostali učenici tj na način na koji i ostali učenici u odeljenju rade: prati regularan sadržaj iz knjige ili sa table- ništa mu više ne prilagođavam.

Na početku mi je bilo stresno kada trebam da imam čas u njegovom odeljenju: mnogo sam razmišljala šta i kako da mu spremim,                    razmišljala sam kako će on odreagovati-da li će mu se svideti;i mnogo više vremena sam morala da uložim na pripremu za čas jer sam sav materijal sama spremala i štampala. On je mnogo napredovao u odnosu na prošlu godinu. Sada odlično funcionišemo, ja mnogo toga sada radim po „osećaju“, bez nekakve dodatne pripreme od tri dana (smiley) i imamo lepu komunikaciju. Sada ako njega nema, meni je škola nekako prazna. Da, prazna mi je škola bez njega.”

Nastavnik 2:  “Oslanjajući se na iskustvo kolega; čitajući stručnu literaturu; kroz razgovor sa roditeljima; seminari i tribine. Sećam se da je udruženje organizovalo tribinu sa prof.dr. N. Glumbićem koji nam je pričao o autizmu i šta je ono što možemo da uradimo kako bi pomogli detetu. Jako dobro se sećam (i često se toga prisećam) da smo nakon tribine pitali mamu „ Pa dobro kako ćemo mi to? Kako ćemo mi to znati (primeniti) sa Lazarom?“ Mama nam je odgovorila da mora da prođe neko vreme da upoznamo i mi dete i ono nas i da ćemo vremenom znati po osećaju; bukvalno oslanjajući se na svoj „osećaj“ znaćemo šta da uradimo (kako da odreagujemo, kako da ga smirimo, kako da mu priđemo itd). Znam da smo svi bili šokirani tim odgovorom i kolege i ja smo bili jako skeptični – kako po osećaju, šta ova žena priča(?), a ustvari se na kraju ispostavilo da je baš tako kako je mama rekla.

Kako sam se suočila sa učenikom? Odlučila sam da mu priđem kao mom detetu. On je to prihvatio, emotivno smo se povezali i sada imamo odličnu interakciju. Ja se sada, u radu sa njim, zaista najviše oslanjam na svoj „osećaj“.

Nastavnik 3 : “Potreban materijal u radu ( i asistivna tehnologija i štampani materijal). Podrška i saradnja sa PP službom ( to su pedagog,psiholog i logoped koji su zaposleni u školi)”.

Svi nastavnici se slažu da je sve navedeno nedostajalo: samo su se nabrajanjem nadovezivali jedan na drugog. I svi smatraju da u redovnoj školi treba da postoji pedagoški asistent za decu sa smetnjama u razvoju , a to je stručnjak:defektolog-kao stalno zaposlen.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Previous post LAJKOVAČKI OSNOVCI IMAJU BROJNE POGODNOSTI
Next post Lek za glavobolju koji pije pola Srbije ima najčudniju posledicu koja je iznenadila naučnike