Žena na selu – Tišina koja najglasnije odjekuje

„Kult trpljenja“ . Ova fraza dosta dobro opisuje život žena u ruralnim sredinama. Pogotovo žena starijih generacija. Mentalna bol se maskira teškim fizičkim radom i o njoj se ne govori.

Strah od etikete „lude“ sprečava traženje stručne pomoći. Depresija se tumači kao lenjost ili hir,  a obrazac patrijarhalne potčinjenosti  prenosi se sa kolena na koleno. Korišćenje sedativa „na svoju ruku“ neretko je jedini način suočavanja sa stresom.

Ovo je razgovor sa bakom Milkom (78), ženom koja je ceo život provela prvo u svom rodnom selu kao jedna od sedmoro dece Slavka i Milice, a potom kao Radosavljeva supruga i majka petoro dece.

Razgovor smo vodili na njenom tremu, uz kafu i rakiju od divljih krušaka. Nije želela da se slika, neće da joj se, kako kaže smeju deca. Samo iz tog razloga koristimo AI fotografije, i podsećaju nas baš na nju, na njen pogled i te duboko urezane bore koje pričaju priču same za sebe.

​- Hvala Vam što ste me primili i pristali na ovaj razgovor. Često se priča o tome kako je život na selu zdrav, ali retko se pita kako je ženama zapravo u duši. Kako biste Vi opisali to unutrašnje stanje žene sa sela?

​Baka Milka saginje glavu. Sjaj u očima koji je imala radujući se našem dolasku,  pretvara se u duboku setu.

“ Sedi dijete, pij tu kafu dok je vruća. Pitaš me za dušu? Na selu se o duši priča samo kad se ispusti. Do tada, ti si k’o neka mašina. Žena na selu ti je k’o onaj kamen u temelju – svi gaze po njemu, niko ga ne vidi, a ako on pukne, ode cela kuća u majčinu. Mi smo naučene da „trpimo“. Ta reč ti je ovde svetinja i prokletinja. Kad te steže u prsima, kad ti se plače,  ‘nako, bez razloga, ti uzmeš motiku pa udri po zemlji dok ne prođe. Zemlja ne pita boli li te, ona pita jesi li posij’o“.

​- Da li žene ovde prepoznaju kada to „stezanje u grudima“ postane nešto ozbiljnije, poput depresije ili anksioznosti,  pitam je,  a ni sama ne znam da li me uopšte razume. Ne znam kako da formulišem pitanje… Shvatam da sam zapravo jako „neuka“  pred ovom ženom.

​Baka Milka se smeška nekako gorko. „Kakva crna depresija dijete? Ovde se to zove besposlica ili mušičavost. Ako se žališ da ti je teško u glavi, kažu ti: „Idi pomuzi krave, proći će te te bube“. Mi prepoznamo kad više ne možemo da ustanemo iz kreveta, kad nam se hrana ogadi i kad nas mrak pojede  od unutra. Ne postoji ovde ta depresija. To ima samo u gradu. Ako priznaš da si „boles’an u živce“, ti si za selo ništa. Ti si „luda Mara“. A s ludom niko neće da se okumi, niko joj decu neće u kuću primiti“.

​-Znači, stigma je i dalje jača od potrebe za pomoć, pitam i opet se ugrizem za jezik.  Kakva stigma.  Vidim joj u pogledu da zvučim  kao da govorim na nekom tuđem jeziku, pa pokušavam da objasnim.

– Baka Milka, znači li to da se ni danas ne sme o toj „muci iznutra“ govoriti da ne bi selo mislilo da sa ženom nešto nije kako treba?

​Baka Milkin pogled odluta negde u daljinu. Nekoliko trenutaka ćuti, pa poče:

“ Jača od planine. Ovde se smrt lakše prašta nego odlazak kod onog… kako ga zovete, psihologa. Da neko vidi ženu iz sela ispred te ordinacije u gradu, pa to bi se po selu razvuklo brže nego vatra. Pričalo bi se da joj je „svraka popila pamet“ ili da joj je nešto „nabačeno“ . Zato žene ćute. Piju be’sedine ako im deca donesu, kriju ih u kutiji od kafe ili šećera da čovek ne nađe. Piju da malo lakše bude, da ne čuju misli dok peru sudove u ‘ladnoj vodi“.

​- Koji su najveći problemi koji lome žensku psihu u ovakvim sredinama?

​“ Prvom, to što nikad nisi sama svoja. Prvo si ćerka koja sluša oca, pa si snaja koja sluša svekrvu – a to ti je, dijete, poseban zatvor – pa si žena koja sluša čoveka. Šta ti ‘oćeš, to te niko ne pita Druga stvar, taj rad što nikad ne prestaje. I kad si bolesna i kad ti je duša u nosu, ‘lebac mora biti na astalu. A najgore je samoća a oko tebe nji’ vazda. Svi su oko tebe, a niko te ne vidi. Ako zaplačeš, kažu da besniš. Ako ćutiš, kažu da si prgava“.

​-  Da li se išta promenilo za ove mlađe žene koje su ostale na selu, pitam.

​“ Ove mlađe imaju telefone, vide kako svet živi, pa im je još teže jer znaju da može drukčije. Ali i dalje je tu onaj stra’ šta će selo reći. To „selo“ je strašniji sudija od onog na nebu. Vidim ja snaju od komšije, oči joj se ugasile, senka od žene. Svi vide, niko ne pomaže. Samo kažu: „E, jadna, teška joj sudbina“. Kao da je sudbina neka vremenska alaudza, pa ne možeš ništa protiv nje“.

​Posmatram je.  Izraz lica se konstantno menja.  Čini mi se da sada na njenom,  dubokim borama prošaranom čelu,  primećujem ljutnju i srdzbu.

– Šta biste Vi poručili ženi koja se jutros probudila i oseća da više ne može da izdrži taj teret?

​Baka Milka pogleda ka voćnjaku ispod kuće:

“ Rekla bi’ joj da greši što misli da je zidanje svog groba u ćutnji  neka vrlina. Nije to hrabros’, to ubija. Poručila bi’ joj da progovori, makar kamenu, makar potoku, a onda nekom kome je isto k’o njojzi. I rekla bi’ joj… nemoj da čekaš da omatoriš ‘vako k’ o ja da bi s’vatila da si i ti čovek, a ne samo nečija sluškinja i majka. Duša se ne leči motikom, dijete. Duša se leči kad ti neko kaže sedi, dosta je. Kad ti kaže,  ženo imaš i ti dušu..“