130 година рударства у Колубарском басену
Од јаме „Звиздар“ до савремених површинских копова
Од првих тона лигнита ископаних крајем 19. века до савремених рударских система који данас снабдевају електроенергетски систем Србије – историја колубарског рударства дуга је 130 година.
Док су се 1896. године у Атини одржав але прве модерне Олимпијске игре, а свет улазио у период убрзаног индустријског и технолошког развоја, у селу Звиздар код Уба почела је експлоатација лигнита у истоименој јами. Био је то почетак рударске приче која ће деценијама касније постати један од стубова привреде Србије.
Први званични писани помен колубарског угља забележен је још 1875. године, када су стручњаци Љубомир Клерић и Фридрих Хофман о његовомпостојању известили Министарство финансија Србије.
У наредним деценијама, у Колубарском басену развијала се јамска експлоатација. Угаљ се копао у јамама „Звиздар“, „Соколовац“, „Скобаљ“, „Радљево“, „Велики Црљени“, „Барошевац“, „Шопић“, „Пркосава“, „Јунковац“ и у јамама рудника „Колубара“.
Посебно место у историји колубарског рударства припада „Јунковцу“, отвореном 1936. године. Овај рудник, који је снабдевао електрану у Вреоцима, у своје време важио је за најмодернији јамски рудник. Производио је између 350 и 400 тона угља дневно, а угаљ је до електране у почетку превожен коњским запрегама, а потом жичаром дугом око пет километара.
У причама о „Јунковцу“ посебно место заузимају и рударски коњи који су вукли вагонете са угљем. Рудари су их поштовали и памтили по именима – Зека, Риђан, Мали. Коњска вуча потпуно је замењена механизованим транспортом 1966. године, а рудник је радио све до 1974. године.
Промена која ће трајно обележити колубарско рударство догодила се после Другог светског рата, када је почео прелазак са јамске на површинску експлоатацију. Године 1952. багер на Пољу „А“ у Рудовцима ископао је прве количине лигнита са површинског копа.
Убрзо су уследили нови велики копови. Поље „Б“ је отворено 1952. године, док је 1961. почело да ради Поље „Д“, које је у рударским аналима остало забележено као највећи и најпродуктивнији површински коп у Србији. За шест деценија рада дало је око 565 милиона тона угља и 1,5 милијарди кубних метара откривке.
У западном делу колубарског угљеног басена 1978. године формиран је површински коп „Тамнава–Источно п
оље“, који је већ наредне године, на Дан рудара, започео производњу. За 27 година рада произведено је више од 235 милиона тона угља.
Још амбициознији подухват био је „Тамнава-Западно поље“, назван и „откопом будућности“. Одлука о његовој изградњи донета је 1984. године, а после бројних одлагања и успоравања радова, откопавање јаловине почело је 1994. године. Годину дана касније са копа је кренуо и тамнавски лигнит.
Данас је „Тамнава-Западно поље“ један од носилаца производње РБ „Колубара“, са годишњом производњом од око 11,8 милиона тона лигнита. Најмлађи површински коп „Колубаре“, „Радљево“, отворен је 2019. године, а његове процењене експлоатационе резерве износе око 395 милиона тона угља.
Према подацима о производњи од 1946. године, за око осам деценија у Колубарском басену ископано је више од милијарду тона лигнита. Та бројка говори о обиму производње, али иза ње стоје генерације рудара, инжењера, мајстора и других запослених који су својим радом градили и мењали колубарско рударство.
А историја овог угља почиње много пре људске индустрије. Колубарски лигнит настао је пре око десет милиона година, у мочварама на јужном ободу Панонског језера, у оквиру Колубарског залива. Од некадашње мочварне вегетације, у којој су доминирале крупне четинарске шуме, временом су настала лежишта угља која су данас део једне од најзначајнијих рударских области Србије.
Од првих удара пијука у јами „Звиздар“, преко коњских запрега и чувене жичаре „Јунковца“, до огромних багера, транспортера и савремених површинских копова – 130 година колубарског рударства представља причу о непрекидној промени технологије, али и о генерацијама људи које су својим радом оставиле дубок траг у историји овог краја.
