Помоћна механизација РБ „Колубара“ у Делиблатској пешчари

Увек тамо где је најтеже

Пламен, дим и ужарени песак – били су свакодневица запослених „Помоћне механизације“ на задатку да помогну ватрогасцима, правећи противпожарни појас и путеве у шусмом подручју.

– Услови су били јако тешки, али сви смо дали свој максимум. Од ујутру до мрака машине практично нисмо гасили и за тих десетак дана успели смо да урадимо велики посао. Нико од колега није рекао „не могу“ или „нећу“. Сви смо били на заједничком задатку да спречимо ширење пожара у Делиблатској пешчари – кажу запослени Погона „Помоћна механизација“ РБ „Колубара“, који су у августу били значајна помоћ ватрогасцима.

Већ првог дана на терену, како истичу, сачекало их је „ватрено крштење“ и морали су да се повлаче испред ватрене стихије. Није то био уобичајени радни дан. Није било копа, добро познатог терена, плана који се прати од почетка до краја смене. Испред њих била је шума, иза њих ватра, а око њих дим, пепео и усијани песак.

Пламен је, ношен ветром, кренуо у њиховом смеру. А онда је стигла наредба да се повуку. Требало је прећи око четири километра испред пожара. Људи из Кризног штаба били су са њима и организовали су повратак људства и машина на безбедну локацију.

– Најјачи утисак нам је управо то повлачење пред пожаром. Ветар је дувао ка нама, а ми смо групно, са булдожерима, кренули путем кроз шуму до сигурне позиције – истичу запослени који су били на терену.

На терену у Делиблатској пешчари сигурним рукама су машинама управљали Ђорђе Ђорђевић, Александар Павловић, Александар Јовановић, Владимир Саватијевић, Предраг Нешковић, Јован Станић, Никола Степановић и Милосав Јездимировић. Са њима су били и Милош Мирковић и Ненад Нешковић, надзорници смене. Сви су радници „Помоћне механизације“, а део је ангажован преко фирме „Про-тент“. Њихов задатак није био да гасе ватру. Њихов посао био је да јој не дозволе да оде даље. Поред запослених који су активно учествовали у активностима у Делиблатској пешчари, допринос су дали и возачи који су вучним возом до пешчаре и назад превезли машине.

Три машине, са копова „Тамнава-Западно поље“, „Тамнава-Источно поље“ и копа „Радљево“, сигурним рукама је водило осам руковалаца, који су били распоређени у две смене, како би и људи и машине били што ефикасније искоришћени.

Другог дана боравка у пешчари, када је први сусрет са пожаром већ био иза њих, почели су да праве противпожарне просеке, путеве за пролаз ватрогасних возила и противпожарни појас. Булдожерима су обарали дрвеће и чистили широке појасе појасеве.  кроз шуму, правећи баријере које треба да зауставе или успоре ширење ватре. Стабла висока и по 20 или 25 метара падала су пред булдожерима, а противпожарни појаси били су широки од 60 до 100 метара и дугачки по неколико километара.

Како истичу, ниједан од тих задатака није био лак. Песак, већ загрејан од летњих температура и пожара, отежавао је рад машина. Дим је смањивао видљивост, пепео и гареж су се лепили за машине, а ситна пешчана прашина и лишће су правили додатне проблеме ваздушним филтерима, па је прање машина, хладњака и филтера било организовано сваког дана.

– Хвала људима из Кризног штаба који су водили све активности на терену, шумарима, колегама из Управе „Помоћне механизације“, пословођама погона из којих су машине биле, са којима смо били у свакодневном контакту – каже Милош Мирковић.

За Милосава Јездимировића, најстаријег међу руковаоцима, ово искуство било је потпуно другачије од свега што је радио током четири деценије проведене на машинама.

– Без лажне скромности, морам да кажем да добрих мајстора на оваквим машинама нема нигде као код нас у „Колубари“. Али, иако радим четири деценије, до сада нисам радио у сличним условима – истиче овај искусни мајстор, међу колегама познат као Језда.

На копу, каже он, човек зна шта га чека. Постоје паузе, могућност да се одмори, постоје планови и устаљени начини рада. У Делиблатској пешчари тога није било. Тамо је сваки тренутак захтевао пуну пажњу.

Јездимировић је похвалио млађе колеге и њихову преданост и одговорност. Његове речи посебно добијају на тежини када се зна да је већина екипе била млађа, док је он, како сам каже, већ пред пензијом. Ипак, у шуми, поред ватре и тешких машина, године и стаж нису били најважнији. Важно је било да свако уради свој део посла и да се сви заједно врате кући.

За Николу Степановића, који на булдожеру ради шест година, ово је било прво искуство ове врсте.

– Није било лако, али смо дали свој максимум. Трудили смо се да пратимо инструкције и олакшамо посао ватрогасцима и представницима штаба за ванредне ситуације на самом терену – каже Степановић.

Последњег дана августа нису имали радне активности, били су само на дежурству.а  1. септембра су се вратили кући и наставили рад на коповима „Колубаре“. Са њима су са две машине биле и колеге из Костолца, које су радиле исти посао.