„Digitalni nakovanj“ – Zanat u rukama, hleh na stolu

Stolarski zanat spada u najstarije i najvažnije veštine u istoriji čovečanstva. Od kada je čovek počeo da oblikuje drvo, u početku  radi osnovnog zaklona i izrade prostog oruđa, prerada drveta postala je temelj razvoja civilizacije. Tako je i danas. Drveni predmeti se i danas proizvode, samo što su ih preuzele mašine. Danas  se uglavnom sve izrađuje u fabrikama i radi se o masovnoj proizvodnji. Međutm, postoje još uvek oni pojedinci kojina su osnovno oruđe za rad upravo njhove dve ruke, oruđe koie se nije mnogo osavremenilo kao i poneka mašina koja olakšava posao.

Naš sagovornk u serijalu „Digitalni nakovanj“ je gospodin Milovan Laka Bajić, koji se stolarskim zanatom bavi od svoje 12. godine, kada je kao šegrt počeo da radi u radionci svoga strica.

-Gospodine Lako, da krenemo od samog početka. Od kada ste vi u stolarskom poslu i zašto baš stolarski zanat?

„ E pa owako. Ja sam od 1965. godine, imao sam tada12 godina, došao kod strica koji je bio stolar, nije imao dece, tako da me on usvojio. Tu sam nastavio sa zanatom, učio, i on mi je prepisao radionicu. Tu je bilo oko 15 radnika kad sam ja došao 63. godne. Kroz ovu radionicu je prošlo mnogo ljudi koji su završili zanat. Pre toga nije bilo škola nego odeš kod majstora, privatnika i kao šegrt, to se zove šegrt, učenik uči zanat.

1972-73. godine stric mi je prepisao radioncu, a inače od 1965. se bavm tum zanatom i ostao sam preduzetnik i privatnik do penzje, i danas-danji pomalo raduckam.“

-Kako je izgledalo to kada jedan dečačić od 12 godina mora da zasuče rukave i da se bavi jednim tako ozbiljnim  poslom? U početku, kako su izgledail ti vaši prvi šegrtski dani?

„ Jaoj, to je velika priča. Prvo, u to vreme se kuvalo tutkalo, to je bio jedan šporet na kojem se kuvalo tutkalo, to se tako zove, to nije lepak. Ja sam kao najmlađi morao da slušam sve i da ložim vatru, da kuvam to tutkalo, da donosim delove od prozora, od vrata. To je bila radionica na spratu. Dole su bile mašine, a gore na spratu tezge. Tako da, bitl šegrt, to se zove šegrt, ne znam koliko vi to znate, to je stara reč. Šegrt je teško bitl.  Zanat sam morao da kradem „očima“. Ja sam samouk, nisam išao u stolarsku školu, sve sarn sam učio i „krao“ zanat od starijih majstora i od mog strica, tako da mi je on posle i prepisao radionicu. Inače, velka je muka biti šegrt i slušati starije majstore koji nemaju milosti prema šegrtu“.

-Znači li to da nisu imali strpljenja da vam pokažu kako se posao obavlja, u smislu ovo ide ovako, ovo ide onako?.

„ Pa nisu. U to vreme nije bilo tako Jedino što je to bila stolarska radnja od mog strica. On je već u 22. godini počeo da radi, a i on je bio samouk. Bio je u Jabučju, otišao tamo ženi na miraz, pa je onda došao ovde i kupio plac, napravio radionicu i tako… Počeli su 1judi da dolaze, klinci da uče zanat… To se nastavilo, pa sam i ja posle imao malo tih šegrta, ali već je počelo i da se gasi sa tun zanatom“

– A šta se izrađivalo u početku u stolarskim radionicarna?

„ U početku se radila građevinska stolarija. Radio se i inventar za prodavniice. Pre je bila „Pobeda“, ne  znam koliko znate. Mi smo radili rafove i tezge. „Pobeda“ je u to vrerne imala 76 prodavnica tako da smo mi radili sav inventar za te prodavnice“.

– A kasnije, kada ste se osamostalili, kako je onda išlo? Da li vam je bilo lakše ili teže kada ste preuzeli radnju na sebe?

„Pa bilo je drugačije. Kada preuzmeš radnju moraš da misliš i o porezu, doprinosima, strui, nabavci materijala, poslovođenju i ugradnji. Ja sam posle nastavio da radim stolariju – odem kod čoveka, uzmem meru, dogovorino se, moj je prevoz, moje farbanje i moja ugradnja. To sam nastavio i tako radim i danas, ali je obim posla smanjen. Sada malo održavam ovde opštinu. Drugo, ja sam i upravmk Jolića vodenice, imam i ja dole kamen. Inače, u crkvenom odboru sam 40 godina, a u poslednje vreme sam i predsednk crkvenog odbora“.

– Pa vi ste angažovani na više strana!

„ Imam ja i zahvalnica i svega. Bavio sam se malo i poljoprivredom pored radionice. Tako da imam zahvalnice i iz poljoprivrede. Imao sam devet hektara zemlje koju sam radio, imao sam i traktore i sve mašine pa sam se malo i time bavio“.

– Svaka čast. Htela sarn da vas pitarn kako je u stolarskom zanatu u smislu, da li se tu nešto dešavalo usled napretka tehnologije i savremenh mašina?  Da li ste uspeli da to ispratite kroz godine i vrernenom da se usavršavate i olakšate sebi posao?

„ Pa, da varn kažem, ove mašine na kojima sam ja naučio su starijeg tipa – sve livene, nemačke mašine iz tog vremena. Nešto sam ja menjao, ali nije bilo potrebe za velikim izmenama jer sve ove moje mašine i dan-danas mogu da naprave kakvu god hoćeš stolariju od drveta“.

-Pretpostavljam da ste u toku pa  kakvo je vaše mišljenje o tome što je sada „sve na dugme“, roboti preuzmaju poslove koje su obavljali ljudi, tu je i veštačka inteligencija… Jeste li razmišljali malo o tome? Da li nam to donosi benefite?

„Pa nisam razmišljao. Ne verujem ja u to toliko mnogo, mada, svaka čast, normalno je da su tehnika i tehnologija otišle daleko. Ali nema ništa bez ljudske ruke. Ja ne verujem u to. Ne da ne werujem, nego polazim od sebe. Ne može mašina da ode na stovarište i odabere dasku kao ja koji moram da preberem 10 kubika da bih odabrao pet. E to ne može mašina, a ni da ode čoveku u kuću gde ima 20 otvora na objektu a nijedan nije isti, znači, svaki pojedinačno meriš, pojedinačno praviš… Eto“.

– Da li možete da kažete da ste srećni što ste se posvetili upravo ovom zanatu?

„ Jesam, i da vam kažem, ja sam možda jedini stolar u Srbiji, a možda i u Evropi, koji ima sve prste na rukama , a otišao je u penziju zarađenu u privatnom sektoru, bez ikakve protekcije. To morate naglasiti pod broj jedan – znači, svi prsti su na broju a radim na sedam mašina“.

-To znači da ste odgovorni, koncentrisani i   da vodite računa, da ne brzate dok radite?

„ Pa da varn kažem, stolar je teško biti, pogotovo pored ovih mašina. Čovek kad stane pored njih mora sve probleme da zaboravi da bi mogao sigurno da radi. Znači, maksimalna koncentracija“.

-Da se vratirno opet malo na taj stolarski posao. Kakvo je stanje u poslednjih 10-20 godina? Da li su mladi zainteresovani, da li je neko dolazio kod vas da bude šegrt i uči zanat ili je  i među mladima danas sve na dugme?

„To je lepo pitanje. Došla je jedna žena, ima od tada možda 20 godina. Ja sam dole radio na našini a ona je došla sa dva dečaka. Ugasio sam mašinu, pretpostavio sam da je dovela dečake da uče zanat i nisam pogrešio. Kaže ona meni: “Maistore, prmate li za šegrte ove dečake da nauče zanat“? Ja rekoh da primam i da nije problem, a ona kaže da  slabo uče u školi, pa bi htela da ih da na neki zanat. Međutim, ona me pita da li oni ovde treba da rade na svim ovim mašinama pa joj ja obiasnim šta sve treba da rade a ona kaže: „E ne smem onda, plašim se kad vidim kakve su to mašine“ i  nije smela da ih ostavi. Ona nije znala kakve su to mašine, a nije ni bilo žena pre toga koje su dovodile decu da uče stolarski zanat i od tada više niko nije dolazio.  Ja sam imao 12 godina, i mene su doveli ovde na zanat. Sve sam slušao, 19 radnika je tu bilo. Joj koliko je tu bilo posla u to vreme. Pravilo se svašta i mrtvački sanduci i krstovi. Nije to tada bilo da se kupi. Mi smo to pravili ovde. Skoro svaki drugi-treći dan smo to radili a ja farbao. Ostanem posle radnog vremena. Kada oni ljudi odu mene ostave kao šegrta da farbarn, otvararn i zatvararn radionicu, pa gledam i učim sam“.

– A da li van je nekada teško? Eto, sada ste u penziji, imate wremena da razmišljate i o prošlosti, i o sadašnjosti, i o budućnosti… Da li varn je žao što ste te najlepše godine i to detinjstvo tako proveli, što ste se mučili i niste bili kao vaši vršnjaci u to vreme – što niste mogli da provodite vreme u igri?

„ Pa jeste, al znate, ja sam ostao bez oca u četvrtoj godini. Ostao sam dete namučeno, mogu vam reći da mi je detinjstvo bilo stvarno loše. To moram da vam kažem. Došao sam kod strica koji nije imao dece – tri puta se ženio i nije imao dece – tako da sam ja ovde morao mnoge stvari da podnesem i dan-danas, kad legnem ili sednem ovde ispred kuće da popijem kafu, ja razmišljam o tome. Ne mogu nikad da zaboravim te dane“.

-Da li vas je to ojačalo u životu?

„Pa, jeste. Posle sarn taj zanat sve više zavoleo, ali da mi je otac bio živ, možda me ne bi ni dao na zanat.. Ko zna kakva bi moja sudbina bila da je on bio živ“. –Šta imate da poručite ovim mladim generacijama? Da li bi ipak trebalo malo više da se okrenu zanatima, jer nam je budućnost sa ovim rapidnim napretkom tehnologije možda malo i neizvesna?

„ Pa ja bih im poručio da izuče bilo koji zanat – zanati su danas najtraženiji. Evo, kod nas nema stolara koji može čoveku da zameni bravu na vratima. Evo, opština nema koga da nađe, mene drže već 20 i kusur godina jer nemaju koga drugog da nađu da im održava stolariju. Ja bih im poručio da se okanu ovih telefona, kompjutera i kafića… Nije to loše, ne kažem ja, i ja sam bio mlad , al ova omladina je po meni mnogo neozbiljna.

Znači, da uzmu neki zanat u svoje ruke da mogu sutra sebi da obezbede parče hleba, a za sve ostalo ima vremena. Od zanata nema ništa bolje, kakvi fakulteti- sve ja to priznajem, ali zanatlija nikada neće propasti i nikada neće biti da nema posla, a svaki zanatlija može da zaradi za sebe i nema šanse da će ostati gladan“, zaključuje našu priču majstor Laka.