Digitalni nakovanj – Čeketalo, ujam, proja, društvene mreže i sajtovi

Kroz serijal priča o starim zanatima koji nosi naziv „Digitalni nakovanj“ , a koji se bavi starim zanatima koji polako izumiru  i njihovom povezanošću sa modernim tehnologijama, put nas je naneo u Markovu crkvu. Na reci Toplici svojom lepotom, ambijentom i autentičnim zvucima ističe se Kumova vodenica.

Naša priča je priča jednog od dvojice kumova koji su upravo ovoj lepotici  dali novi život. Ovo je priča vodeničara Milana Pavlovića.

U našem serijalu Stari zanati vraćamo se daleko u prošlost. U  nekim delovima Srbije su možda i zaboravljene, ali Kolubarski okrug može da se pohvali velikim brojem vodenica koje su i danas u funkciji. Jedna od možda najpoznatijih je Kumova vodenica, a moj sagovornik je vodeničar Milan Pavlović.

Priču krećemo od početka.

– Otkud Vi u vodenici , pitam mog sagovornika.

„Čudni su putevi Gospodnji. Kuća mi je na stotinak metara od vodenice. Tu sam proveo detinjstvo, a kažu da su moji stari nekada imali udeo u nekoj vodenici.

Otac je znao da radi u vodenici. Hvala Bogu još uvek je živ i ima 93 godine. Splet okolnosti i Gospod Bog nameste to da 2009. godine  15. aprila na moju ideju, moj kum Slavko Jovanović i ja otkupimo nekada čuvenu Jeremića  vodenicu.

Neki trgovac Stevan Jeremić, uticajan u vreme Miloša Obrenovića  otkupio je od Turaka vodenicu.  Postoji priča u našem narodu da su to Turske vodenice. Nisu to Turske vodenice, to je sve naš narod napravio, nego su Turci novčili sve što se moglo unovčiti kada su odlazili i taj trgovac je otkupio Jeremića vodenicu. Ostavio ju je u amanet braći jer nije imao svoje dece i rekao da je ne prodaju.  Na žalost, braća su je prodala i ja sam imao sreću da jednu trećinu vodenice otkupim upravo od te čuvene porodice Jeremić.

Bila je zlatnim slovima upisana osamdesetih godina u RTS-u.  U prvih 6-7 epizoda čuvenog serijala oVuku Karadziću ovde je snimano kompletno Vukovo detinjstvo. Ona je ambijentalno smeštena na reku Jadar. Prvo Vukovo slovo, prvi Vukov poljubac… Kompletna plejada jugoslovenske glumačke elite bila je u njoj. Pre toga, jedna epizoda kultne serije za decu „Priče iz Nepričave“ sa pokojnim Zoranom Radmilovićem snimljena je takođe u ovoj vodenici,

i tako, bila je to nekada čuvena Jeremića vodenica, ali kupovinom dva kuma, smatrali smo da naslednici  Jeremića vodenice ne zaslužuju više to ime. Krenula je neka nova era i, da nema ljutnje, ne zove se „Kumovska“ nego kumova. Kada kuma pitaju, „Čija je vodenica ?“, on kaže „Kumova“, kada mene pitaju „Čija je?“ ja kažem „Kumova“ i Bogu hvala, za kratko vreme je zaživela i postala poznata.

– Kada ste krenuli u čitavu tu priču, da li ste razmišljli u komercijalnom smislu i fokus stavljali na turizam ili je cilj ipak bio da vodenica zaista služi svojoj primarnoj nameni?

“ Čovek mora da ima viziju u svojoj glavi i sve je to negde povezano. Na žalost, vodenice su postale atrakcija.  To je komercijalno mlevenje brašna. Na reci ste. Možete gajiti ribu. Mogućnost za turizam, za šoljicu kafe, čašicu rakije…Proizvodnja struje… Mnogo je širok pojam vodenice  u današnje vreme.

Mi smo se u početku fokusirali samo na vodenicu i za godinu dana, bukvalno u isti datum je pustili u rad.  Nama je cilj bio da je obnovimo i sačuvamo. Da sačuvamo i način mlevenja i da je pustimo u rad, a to smo i uradili“.

– Ono što je meni jako interesantno jeste da se na Vama tradicija ne završava. Vaš sin, pa čak i Vaš unuk su jako zainteresovani za ovaj posao.

„Mi smo osnovali Društvo vodeničara Srbije kako bismo bili pravno lice. Izradili smo svoj sajt koji je jako posećen. Društvo je osnovano 2010. godine i ja sam predsednik, a imamo 82. vodenice iz cele Srbije.  Moja želja je bila i ostaje da se pravi Sabor vodeničara.  Imali smo jedan Sabor u pokušaju, poprilično je koštao i kuma i mene i videli smo da nismo u mogućnosti to da radimo , ali svakako slava Društva naših vodeničara je 21. septembar, Mala Gospojina gde dolaze vodeničari iz cele Srbije . Dodeljujemo „Majstorska pisma“ istaknutim vodeničarima,  počasne plakete novim članovima…Jednostavno, vratili smo to nešto esnafsko vodeničarima, gde se znalo ko je majstor, ko je kalfa. U vodenici gori sveća, lomi se kolač, okupljamo se…

Želja mi je bila, nama svakako, da imamo prelepu manifestaciju Sabor vodeničara koji bi bio u turistipčkoj ponudi opštine i čitave Srbije, ali se naišlo na neke nemogućnosti i prepreke. Mi smo uporni  i nadam se da će se jednoga dana vodeničari takmičiti u pripremi kačamaka,  projarice, da svaka vodenica iznese nešto svoje i da to bude atrakcija i očuvanje starog zanata.

Moj sin nosi titulu najmlađeg vodeničara u Srbiji, bukvalno zna sve da radi, a unuku koji ima tri godine su glavne igračke sito i lopatica u vodenici, tako da, Bogu hvala, biće naslednika.

– Milane, pomenuli ste da imate izrađen sajt Društva vodeničara. Upravo je fokus ovih priča o starim zanatima modernizacija, internet, napredne tehnologije, društvene mreže i slično. Kakav je Vaš stav po tom pitanju?

“ Vodenica je neverovatan spoj prirode i čoveka. Negde su ozidane od kamena, negde od cigle, uglavnom su pravljene od drveta, onaj deo što je nad vodom. Vodeničarska soba zida se od nekih drugih materiala, ali uglavnom, to je drvo, kamen, prorodni materijali. Iskorišćema priroda  u toj meri, taman toliko koliko vam treba.  E sada, koliko god da je ona stara, a ja ću vas podsetiti da su i Rimljani imali vodenice, iskoriščenost snage vode je fascinantna. Devedesetih godina vojska je izdvajala velike sume novca za obnovu vodenica kao strateški značaj. Svedoci smo svih ovih tenzija u svetu, atomskuh, nuklearnih…Biće struje, neće biti struje. Vodenica melje. Ne radi na dugme, radi na vodu. Neko je znači prepoznavao njenu vrednost  i naravno, nama kao vodeničarima je cilj  da ih otrgnemo od zaborava i ukažemo na njihov značaj. Danas se bez društvenih mreža ne može. Ja gledam da toga bude taman toliko koliko treba, jer kvalitet brašna, naš kraj to ovde zove „projino brašno“, a ne postoji projino brašno. Proja je nus proizvod kukuruznog brašna. Dakle, kvalitet tog samlevenog zrna je ono o čemu će ljudi pričati, prepoznavati i širiti priču.

Ipak, morate pratiti trendove i dešavanja.Ne možete vi više ni robu iz vodenice izneti na tezgu a da nema urađenu analizu o ispravnosti Zavoda za zaštiti zdravlja, ne možete bez etikete, bar koda i slično.  Trendovi se moraju poštovati , tržišna utakmica se mora igrati , mada ipak vodenice još uvek žive od kavliteta i od imena.