Žena na selu – O anksioznosti, odlasku na psihoterapiju i borbi sa stigmom

Prevelik pritisak usled brojnih obaveza u porodici i domaćinstvu,  u ruralnim sredinama nemaju samo žene koje su već ušle u zrele godine,  već pod pritiskom popuštaju i one mnogo mlađe.

Međutim,  čini se da su one ipak spremne da prihvate problem i skupe hrabrost da se, uprkos poteškoćama,  sa njim suoče na pravi način.

Ovo je priča mlade žene iz naše okoline, čiji identitet nećemo otkrivati, a koja uprkus osudama okoline, hrabro vodi svoju bitku za mentalno zdravlje.

Razgovaramo sa tridesetogodišnjakinjom,  suprugom,  mamom,  ćerkom i snahom,  ženskim glasom koji odbija da ćuti o onome o čemu se na selu vekovima ne govori.

​- Hvala ti što govoriš o temi o kojoj se u ruralnim sredinama još uvek uglavnom šapuće ili potpuno ćuti. Kada si prvi put osetila da ti je potrebna stručna pomoć i kako je izgledao tenutak kada si odlučila da potražiš psihoterapeuta?

​“ Prvi put sam napad panike doživela u bašti jedno popodne. Osetila sam strašan pritisak u grudima, nisam mogla da dođem do daha i bila sam ubeđena da doživljavam infarkt. Roditelji su me odveli u hitnu, uradili smo sve preglede i sve je bilo u redu. Ali, ja sam nastavila da živim u konstantnom strahu – buđenje sa grčem u stomaku, znojenje dlanova, ubrzan rad srca, nemogućnost da završim svakodnevne poslove. Mesecima sam slušala rečenice poput: „Nije ti ništa, samo si se premorila“ ili „Nemoj da izmišljaš besne gliste, šta ti fali,  vidiš da si zdrava k’o dren“.

​Prekretnica je bila kada više nisam mogla ni da uđem u prodavnicu od nekog neopisivog straha. Shvatila sam da više ne kontrolišem svoj život. Našla sam terapeutkinju u  gradu, zakazala prvi termin i otišla sama, bez znanja porodice“.

​- Kako je reagovala tvoja najbliža okolina, porodica i komšiluk  kada se saznalo da ideš na terapiju?

​“ Na selu ništa ne ostaje tajna dugo. Čim su primetili da svakog drugog četvrtka odlazim u grad u isto vreme, krenula su zapitkivanja. Kada sam konačno rekla majci i suprugu, doživela sam potpuni zid nerazumevanja. Majka je zaplakala i pitala me: „Šta smo ti to loše uradili pa moraš da pričaš sa tuđincima o nama?“. Za njih je odlazak psihoterapeutu bio dokaz da sam „luda“ ili da potcenjujem sve što su stvorili.

​U selu su počele priče iza leđa. Sretneš komšinicu na ulici, ona skrene pogled ili me pita sa nekom lažnom samilošću: „Kako si, je l’ ti je bolje tamo kod tih doktora?“. Smatraju da žena na selu nema pravo na anksioznost ako ima krov nad glavom, hranu na stolu i zdravu decu“.

​- Sa kakvim se sve oblicima stigmatizacije suočavaju žene u ruralnim sredinama kada je u pitanju mentalno zdravlje?

​“ Najveći problem je to očekivanje  žrtvovanja i trpljenja. Od malena gledamo majke i bake koje rade od jutra do mraka, trpe sve – i fizički napor, i loše odnose, i sirotinju – i o tome se ne priča. Ako se ti požališ da te boli duša ili da imaš napade panike, gledaju te kao razmaženu ili nesposobnu.

​Žena na selu nema pravo na slabost. Očekuje se da bude i domaćica, i radnik na imanju, i majka, i supruga. Kada kažeš da ne možeš – ti si „lenja“. A kad potražiš pomoć stručnjaka, onda si „skrenula“. To stvara ogromnu usamljenost i osećaj krivice, zbog čega mnoge žene pate u tišini i nikada ne potraže pomoć“.

​- Koliko je praktično teško doći do psihoterapeuta ako živiš na selu?

​“ Izuzetno je teško. Prvo, nemaš nikakvu anonimnost. Kada sedaš u autobus u malom mestu, svi znaju gde ideš. Drugo, tu je finansijski problem – terapije koštaju, a javni zdravstveni sistem često nema dovoljno kadra ili se mesecima čeka na termin u bolnici u gradu. Potrebno je vreme, prevoz i novac, što žene na selu često nemaju samostalno, jer finansijski zavise od domaćinstva. Ja sam imala sreću da imam svoje  prihode od prodaje nekih proizvoda koje sama pravim, ali većina žena u mom okruženju nema tu vrstu slobode“.

​- Šta ti je psihoterapija donela i kako se danas nosiš sa pritiskom okoline?

​“ Naučila sam da postavim granice. Shvatila sam da moja anksioznost nije slabost, već reakcija mog tela na godine potiskivanja sopstvenih potreba i prevelikog tereta koji sam nosila. Terapija mi je dala način da prepoznam nаpad panike i da ga umirim, ali i hrabrost da kažem „ne“.

​Više se ne pravdam porodici. Kada mi kažu da mi ne treba terapija nego „motika“, samo se osmehnem i kažem da svako leči ono što ga boli – neko leči leđa, a neko dušu“.

​- Koja je tvoja poruka drugim ženama u seoskim sredinama koje se bore sa sličnim problemima, a plaše se osude?

​“ Želim da im poručim da nisu lude, nisu same i nisu manje vredne ako potraže pomoć. Nije sramota potražiti lekara kada imaš problem sa, pa ne znam kako drugačije da kažqm nego, sa dušom , baš kao što nije sramota otići kod lekara kad te bilo šta drtgu muči. Potražite podršku – bilo online, bilo u gradu, nađite bar jednu osobu kojoj verujete. Vaše mentalno zdravlje je važnije od toga šta će selo reći, jer selo će pričati par dana i zaboraviti, a vi živite sa sobom svaki dan.