Digitalni nakovanj -Čuvajte svoje korake i nemojte olako bacati ni stare cipele, ni stare ljude, ni stare vrednosti

Kada obuća ima dušu, a svaki par nosi priču o koracima, drumovima i vremenima koja prolaze, iza nje uvek stoji maštovit i strpljiv majstor. Obućarski zanat decenijama nije bio samo veština popravljanja đonova i spajanja kože, već umetnost očuvanja uspomena i hoda kroz život. Danas, u eri stvari koje kratko traju, pravi šusteri postali su živi čuvari tradicije, gradskog duha i priča koje se više nigde drugde ne mogu čuti.

Danas govorimo o stvarima koje nestaju pred našim očima, ali i o onima koje uporno odbijaju da predaju bitku zaboravu. Moj sagovornik  je čovek čije ruke mirišu na kožu, lepak i prošlost. On je osamdesetogodišnjak, majstor Milutin, jedan od poslednjih lokalnih šustera, čija se radnja nije promenila decenijama.

Kaže da ne želi da priča “u mikrofon” nego da onako, proćaskamo, pa da ja napišem ono što sama zaključim. Ne želi ni da ga fotografišem ističići da mu “ne treba reklama”, tako da je ova priča koliko njegova, toliko i moja.

​“ Da ti pravo kažem, nisam navikao na ove vaše moderne mikrofone i ovakvu pažnju. Mene muči kad oko mene ne miriše imalin i stari đon, al’ lepo je prodivaniti s ljudima” kaže ovaj vedri čovek.

​- Razumem Vas, ali pre nego što pređemo na današnje vreme, vratimo se na sam početak. Kada ste i kako uopšte ušli u šusterski zanat, započinjem razgovor.

​“ Eh, to je bilo šezdeset i neke, dok je svet još hodao sporije. Ja sam bio mlad, imao sam nepunih dvadeset godina. Otac me, bog da mu dušu prosti, odveo kod starog majstora Save na Dorćolu. Rekao mu je samo: „Evo ti ga, majstore, pravi od njega čoveka ili ga vrati nazad ako ne valja.“ Tada se nije pitalo da li voliš ili ne voliš, nego učiš zanat da imaš hleb u rukama. Prvih šest meseci nisam ni pipnuo cipelu. Samo sam čistio radnju, nosio ugalj i gledao šta majstor radi. Tek kad sam naučio kako se drži obućarski čekić i kako se spravlja drveni klin, dobio sam prvu poderanu čizmu da joj zamenim štiklu”.

​- Da li se sećate prve cipele koju ste potpuno sami napravili?

​“ Kako da ne! To se ne zaboravlja. Bilo je to za mog strica, crne, duboke muške cipele sa duplim đonom. Prsti su mi bili u žuljevima, vosak mi se pod kožu uvukao, ali kad ih je obuo i rekao da hoda kao po nebesima — e, te noći nisam mogao da spavam od ponosa. Tada sam shvatio da obućar ne pravi samo obuću, nego čuva ljudske korake”.

​- To je prelepo rečeno. Ali svet se u međuvremenu dramatično promenio. Danas živimo u eri gde dominira takozvana „brza moda“ — jeftina obuća koja se nosi jednu sezonu i baci. Kako vaša radnja opstaje u takvom vremenu?

​“ Teško, ali opstaje. Ja više ne radim da bih zaradio. Radim zato što mi je poso ušao u krv. Ne mogu ni da zamislim život bez ove moje radnjice. Zbog nje sam i “dogurao” do osamdesete” kroz osmeh zaključuje majtor Milutin.

“Vidiš, danas ljudi nose plastiku i kredu. Sve je to šareno, lepo na oko u izlogu, a čim padne prva jača kiša — ode mast u propast. Ljudi su zaboravili šta je prava koža, šta je šav koji drži godinama. Meni ponekad dođu mladi pa kažu: „Majstore, raspalo mi se ovo, kupio sam pre mesec dana.“ Ja pogledam, a ono napravljeno da traje taman toliko da izađeš iz radnje. Ipak, ima još sveta koji ceni kvalitet. Dođu stari klijenti, ali dođu i neki novi, mladi ljudi koji shvate da je bolje popraviti dobru, staru cipelu nego svakog proleća kupovati novu skalameriju”.

​- Kad već pominjete to novo doba… Danas svi pričaju o veštačkoj inteligenciji, automatizaciji, novim tehnologijama koje preuzimaju poslove. Da li ste nekada razmišljali o tome kako se vaš zanat uklapa u taj svet algoritmike i veštačke inteligencije?

​“ Joj, dijete.. Slušam ja to na radiju svaki dan dok radim u radnji. Te stvari što ih pominješ, te mašine same sklapaju automobile… Pametno je to, ne kažem ja da nije. Sigurno ta veštačka pamet može na kompjuteru da nacrta savršenu cipelu, milimetarski tačnu, lepšu nego što bih je ja ikada zamislio. Može možda i neka robotska ruka da iseče kožu bez greške. Ali ima jedna stvar koju ta tehnologija nema i nikada neće imati”.

​- Koju stvar, majstore?

​“ Nema duše. Nema osećaj pod prstima. Znaš, kad uzmeš komad kože u ruku, ona ti sama kaže gde je mekša, a gde je kruta. Svaka noga je priča za sebe. Neko gazi na unutra, nekome je čukalj izbačen, nekome je peta teška. To nikakav kompjuter ne može da izmeri dok ne uzmeš nogu u ruku ili ne vidiš kako je čovek izgazio svoju staru cipelu. U tom starom trošenju đona piše cela istorija tog čoveka. Mašina vidi samo dimenziju, a šuster vidi naviku, bolest, hod, pa čak i karakter. I još nešto — mašina nema strpljenja da udahne život nečemu što je proglašeno mrtvim. Kad mi donesu cipelu koju bi svako bacio, a ja provedem tri sata lickajući, šijući i oživljavajući je… to ne radi logika, to radi ljubav prema zanatu. Ja sam mator da bih učio nešto novo. Radim ovako kako sam naviko dok još mogu. Čini mi se da ovaj moj zanat ionako neće još dugo da potraje. Nema nikoga ko bi nasledio nas obućare. Nikoga to više ne interesuje“.

​- Mislite li onda da će stari zanati poput vašeg potpuno nestati ili će postati ekskluziva?

​“ Možda i  neće skroz nestati, ali će postati retkost, kao i sve što ima dušu. Svet se prejeo te plastike i brzine, pa se s vremena na vreme uželi nečega što ima težinu. Eto, meni u radnju ponekad  svraćaju baš ti mladi koji čitav dan sede za kompjuterima i bave se tim modernim čudima. Dođu kod mene, sednu na onu staru drvenu stolicu, gledaju me kako radim i kažu: „Majstore, kod vas vreme stoji, ovde ima neki mir.“ Tehnologija ti daje brzinu, ali ti oduzima mir. A šusteraj te tera da usporiš”.

​- Ima li ko da Vas nasledi? Imate li nekog šegrta?

​“ E, to me gazi više od ovih godina… Teško je naći mladog čoveka koji hoće da prlja ruke i po vasceli dan miriše lepak za skromnu zaradu. Svi bi hteli brzo i odmah. Imam jednog momka, praunuk mog starog prijatelja, dolazi vikendom. Gleda, uči, uspeo je sam da promeni prvi cibzar i da udari zaštitnu gumu. Kad vidim kako pažljivo drži trokrak punc, srce mi bude puno. Dok je god jednog takvog, moj zanat nije umro. Fali mu samo malo više odgovornosti. Znaš, mladost…Hoće da izađe uveče, ujutru ne može da se probudi, a mušterije, bar ovo malo što ih imamo, neće da čekaju. Ceo svet je postao nestrpljiv za sve. Plašim se da ne odustane i ode. Što bi se mučio kad ima tolko lakših i bolje plaćenih poslova”.

​- Majstore, šta biste poručili našim slušaocima koji možda upravo sada, dok nas slušaju, žure negde u svojim modernim, skupim patikama od sintetičkih materijala?

​“Poručio bih im samo jedno: čuvajte svoje korake i ne žurite toliko. I nemojte olako bacati stvari — ni stare cipele, ni stare ljude, ni stare vrednosti. Sve što se da zakrpiti i sačuvati, vredno je truda. Jer kad sve postane jednokratno, i mi ćemo postati jednokratni”.

​-  Prelepa poruka za kraj ovog razgovora. Hvala majstoru Milutinu što je izdvojio vreme i doneo nam mirise i mudrost prošlosti. Možda njemu, kako je rekao, ne treba reklama, ali nama svakako nedostaje ovakvih ljudi i poruka koje nam upućuju a koje bi, ukoliko se zamislimo, zaista mogle da nam uspore i ulepšaju živote.