Žena na selu: Kad duša traži lek u apoteci, a ne u ogledalu

Dok ona uporno obilazi lekare i traži skriveni fizički uzrok svog stanja, odbijajući pomisao da je u pitanju psiha, neuropsihijatar pokušava da  objasni da bol ne mora na rentgenu da se vidi da bi bio stvaran. U ovom paralelnom intervjuu sudaraju se dva sveta: očajnička potreba da se pronađe somatski kvar i stručni glas koji podseća da telo često glasno govori ono što duša ćuti.

– Kada si primetila da više nisi svoja? Kada su počeli ovi… kako ti to zoveš, fizički problemi?

Marija kratko uzdiše, gleda u daljinu ka njivama:

“ Ma, počelo je proletos, taman kad su krenuli radovi u bašti. Znaš kako je na selu, uvek ima posla, ali ovo nije umor. Prosto me odjednom preseče ovde, u grudima. Kao da mi neko sedi na prsima, vazduh ne može da prođe do dna pluća. Ruke mi se ohlade, oblije me hladan znoj, a u glavi… u glavi mi zuji kao u košnici. Prvo sam mislila – pritisak. Promena vremena, vrućina, loše spavam. Ali to hvata na mahove, bez pravila“.

–  Da li si išla kod lekara u dom zdravlja? Šta kažu nalazi?

Marijin glas postaje oštriji kao da se brani.

“ Jesam, išla sam! I to tri puta! Vadila krv, proveravala štitnu žlezdu, snimala pluća, radila EKG. I znaš šta kažu? „Sve je u redu,  zdrava si ko dren.“ Ma kako sam zdrava, kad ja jedva hvatam vazduh? Kad mi se čini da ću se srušiti nasred puta?! Ja njima pričam jedno, oni meni – „to je od stresa, popij čaj od matičnjaka, porazgovaraj sa psihologom ili psihijatrom“. Kakav crni stres, nisam ja ni luda ni dokona pa da se stresiram! Nego nešto fizički  nije kako treba. Možda mi nedostaje neki vitamin, možda je srce oslabilo od silnog tegljenja. Nije to u glavi, valjda znam šta me boli“!

–  A šta ti kaže okolina? Šta kažu ukućani, komšije?

„Ma… pričaju svašta. Stariji kažu „Razmazila se, puna joj glava bubica, besna…“   Muž se brine, ali i on misli da umišljam. Kaže: „Idi ženo lezi, popij nešto za pritisak.“ Niko da kaže: „E, Marija, tebi je stvarno loše.“ Zato i tražim lek. Da mi daju nešto za cirkulaciju, za snagu, da ovo prođe. Ovako ispada da lažem i sebe i druge“.

– Kada bi ti doktor rekao da ovi tvoji napadi gušenja i umor dolaze iz unutrašnjeg grča, iz previše tereta koji nosiš u sebi… šta bi mu rekla?

„Pa… rekla bih mu da mi je muka od toga da budem jaka za sve. Možda i nosim previše, ali ko će ako ne ja? Samo… volela bih da taj teret ne boli baš ovoliko. Ako to nije srce, šta je onda… zar je moguće da čovek od briga može ovako da oboli a da su mu svi nalazi dobri ?“

Kako bih razumela kroz šta Marija prolazi, obratila sam se psihijatru u nameri da čujem i stručno mišljenje.

– Doktore, ispričala sam vam Marijinu priču. Zašto ljudi, posebno u manjim sredinama, toliko odbijaju pomisao da je reč o anksioznosti ili depresiji, i uporno traže fizički uzrok  bolesti?

„To kroz šta ona prolazi je klasičan primer onoga što u medicini zovemo somatizacija. Naš organizam ima neverovatnu sposobnost da emocije, koje su preteške ili neprihvatljive za svest, pretvori u fizički bol. Kada živite u sredini gde se podrazumeva da žena mora biti jaka, da se ne žali i da „nosi kuću na leđima“, depresija i anksioznost se doživljavaju kao slabost, maltene kao sramota“.

– Znači, lakše joj je da ima bolest srca nego anksioznost?

​“ Tačno tako. Fizička bolest je legitimna. Za bol u grudima dobijete lek, komšije vam donesu voće, razumeju vas, svi imaju saosećanje. Ali ako kažete: „Meni je duša slomljena, ja se gušim od straha bez razloga“, u tradicionalnim sredinama često ćete naići na osudu: „Ma šta umišljaš, imaš muža, decu, kuću, šta ti fali?“ Zbog toga umesto psihičke pomoći, ljudi traže kardiologa, internistu, neurologa. Telo viče ono što usta ne smeju da izuste“.

​-  Kako pacijenti reaguju kada im na kraju saopštite da su nalazi potpuno uredni, ali da je problem psihološke prirode?

​“Većina reaguje upravo kao Marija – sa nevericom, pa čak i ljutnjom. Osećaju se kao da ih lekar pravi ludima ili umanjuje njihov bol. Jer, ruku na srce, taj napad panike ili hronični pritisak u grudima jeste fizički stvaran. Nije to umšljeno; njeni mišići su zgrčeni, puls joj je ubrzan, hormon kortizol divlja. Problem je u uzroku, ne u izmišljanju simptoma. Kada im date antidepresiv ili anksiolitik, a oni odbijaju da ga piju uz rečenicu „nisam ja luda“, vi zapravo vodite borbu protiv vekovnih predrasuda o mentalnom zdravlju“.

– Kako takvim ljudima pomoći da razumeju i prihvate svoje stanje?

“ Telo pamti sve ono što duša ne stiže da odboluje. Tek kada prihvatimo da nam je potreban mir, a ne samo lek za pritisak, i telo počinje da popušta stisak“.

​Kada su anksioznost i depresija hronične, mozak preplavi telo hormonima stresa, držeći nervni sistem u trajnom stanju „borbe ili bekstva“, što steže krvne sudove i grči mišiće do granice nepodnošljivog fizičkog bola. Zbog toga panika nije umišljena – ubrzan rad srca, gušenje i vrtoglavica zapravo su stvarne biohemijske reakcije kojima organizam signalizira da je preopterećen i da mu je hitno potreban unutrašnji mir, a ne samo lečenje simptoma“.