Lični pratilac dece sa poteškoćama u razvoju – Iskustvo koje čoveka menja i oplemenjuje

Kroz serijal priča i tekstova o ulozi ličnog pratioca dece i mladih sa smetnjama u  razvoju, danas vam predstavljamo jednu mladu lazarevčanku.

Mirjana Radovanović ulogu ličnog pratioca prihvatila je u želji da  svoje obrazovanje praktično primeni.

„ Ja sam 2017.godine  upisala defektološki faklutet,  smer oligofrenologija koji se bavi decom i mladima sa smetnjama u razvoju i onda sam kao i svaki student htela da potražim neki posao u toku studiranja. Učinilo mi se kao odlična ideja da pokušam da radim posao u struci i vidim kako ću se snaći. Svi su mi govorili da je to mnogo teško i naporno, međutim ja samo mogu da kažem da sve ono što sam učila na faklutetu nije ni blizu iskustva koje sam stekla kroz rad sa ovom decom.

Pamtim prvi susret kada sam otišla tamo, bila sam jako uplašena, razmišljala sam kako će sve izgledati, da li ću ja uspeti, da li će dete hteti da sarađuje samnom i da li ću uspeti da postignem da mi baš veruje. Sećam se da sam imala jaku tremu pogotovo kada mi je mama dečaka sa kojim  je trebalo da radim rekla da je on bio veoma vezan za prethodnog pratioca, pa sam mislila da nema šanse da on mene tek tako prihvatii i da ću morati postepeno da gradim odnos sa njim.

Međutim, taj odnos se vrlo brzo izgradio. Imali smo i teže situacije ali i zaista prelepih trenutaka kada je on, kao uostalom i svako dete, bio predivan.

Jedino mi je bilo teško što sam morala da putujem iz Lazarevca za Lajkovac, inače što se njega tiče, ništa mi  nije bilo teško.

Posle izvesnog vremena izgradili smo jako lep odnos, sve me je slušao, dogovarali smo se o svemu. Bilo je trenutaka kada je gubio koncentraciju i nije mogao da prati nastavu pa smo, kada primetim to kod njega izlazili da prošetamo  do biblioteke, do crkve …i na taj način smo smirivali tu njegovu tenziju.

Tako smo osim vremena provedenog u školi imali i naše vreme za druženje i šetnju. U svakom slučaju, ja zaista imam jedno divno iskustvo. Pamtim jedan njegov zagrljaj kada su dok smo se vraćali iz škole počele da pucaju petarde. On je mene tako zagrlio, da sam tada osetila da mi baš veruje, da zna da ste u takvom trenutku vi njegova zaštita. Tog momenta ću se uvek sećati.

Što se tiče naše adaptacije sa drugom decom u razredu, nije bilo nikakvih problema. Ja sam pokušavala da ga što više uključim u to njihovo društvo, da se zajedno igramo, gde su nas oni rado prihvatili i nisu pravili nikakvu razliku. Učiteljica je bila divna prema nama i u svemu je učestvovala kako bi se naš dečak što bolje osećao, tako da mogu da kažem da su svi u svemu maksimalno učestvovali.

Što se mene tiče posao ličnog pratioca bih svakome preporučila ko ima ljubavi i empatije prema ovoj deci. Ja trenutno imam malu bebu pa ne mogu da radim, ali kada vidite da na neki način nekome možete da pomognete i olakšate mu svakodnevno funkcionisanje, osećate se jakolepo i ispunjeno, pogotovo kada ta osoba počne da vam veruje, nema lepšeg osećaja” ispričala nam je svoje iskustvo Mirjana.