Digitalni nakovanj- Kako veštačka inteligencija čuva stare zanate od zaborava

Očuvanje tradicije i kulturne baštine u 21. veku više ne počiva samo na arhivima, muzejima i zapisima u knjigama. Sve češće, ključnu ulogu preuzimaju savremene tehnologije. O tome kako veštačka inteligencija može udahnuti nov život starim zanatima — od obućarstva i krojenja, do kovačkog zanata i grnčarstva — razgovaramo sa M. P, studentom završne godine Informacionih tehnologija, koji svoj diplomski rad  usmerava upravo ka primeni AI sistema u zaštiti nematerijalnog nasleđa.

– Kada mislimo o veštačkoj inteligenciji, obično zamišljamo autonomna vozila, pametne asistente ili finansijske analize. Otkud ideja da povežeš najsavremenije IT tehnologije i stare, tradicionalne zanate koji polako izumiru?

​„ Ideja je potekla iz jedne jednostavne opservacije — stari majstori odlaze, a sa njima tiho nestaju i veštine koje su se generacijama prenosile „sa kolena na koleno“. Kada krojač ili kovač ode u penziju bez naslednika, mi ne gubimo samo radnju u gradu, već gubimo čitav jedan mikrokosmos znanja, osećaja za materijal i tehniku. Shvatio sam da AI ne mora služiti samo za automatizaciju industrije ili optimizaciju profita, već može postati izuzetan alat za dokumentovanje, digitalizaciju i rekonstrukciju praktičnog znanja koje nema ko da preuzme”.

– Na koji način konkretno veštačka inteligencija može da pomogne jednom zanatliji  da sačuva njegov rad od zaborava? Možeš li nam navesti neki “plastičan” primer?

​“ Postoji nekoliko fascinantnih primena. Prva je računarski vid (Computer Vision). Zamislite starog obućara ili kovača dok radi. Postavljanjem senzora i kamera u radionicu, AI modeli mogu da analiziraju pokrete majstorskih ruku, pritisak koji primenjuje, ugao pod kojim obrađuje kožu ili metal, pa čak i zvuk koji alat proizvodi pri udarcu. Sve te fine, „nevidljive“ nijanse uče se kroz podatke i arhiviraju u digitalni format.

​Drugi primer je generativni dizajn u krojaštvu ili lončarstvu. AI može na osnovu hiljada fotografija tradicionalnih narodnih nošnji ili stare keramike iz određenog kraja da prepozna autentične šare, krojeve i simbole, pa da predloži nove modele koji dosledno čuvaju stari duh, ali su prilagođeni savremenom dobu”.

– To zvuči kao spoj tradicije i budućnosti. Da li to znači da AI može i da predvidi kako je neki starinski predmet izgledao ako je sačuvan samo njegov deo?

​“ Upravo tako! To se zove digitalna rekonstrukcija. Ako imate oštećen ručno rađen ćilim ili polomljenu posudu staru sto godina, jezički i vizuelni AI modeli, trenirani na istorijskim artefaktima, mogu sa velikom preciznošću da dopune delove koji nedostaju i rekonstruišu originalni izgled. To je ogromna pomoć muzejskim konzervatorima, ali i mladim dizajnerima koji žele da ožive stare motive”.

–  Postoji li bojazan da bi veštačka inteligencija mogla da „ubije dušu“ ručnog rada? Kako majstori reaguju kada im spomeneš algoritme i baze podataka?

​“ To je najčešće pitanje i potpuno je opravdano. Suština ručnog rada i jeste u toj nesavršenosti i ljudskom dodiru koji svaki komad čini unikatnim. AI ovde nema cilj da zameni majstora ili da štampa „lažni ručni rad“ na traci. Cilj je da AI bude digitalni pripravnik — alat koji čuva znanje od zaborava, olakšava mladim ljudima da nauče zanat kroz simulacije i proširenu stvarnost (AR), ili pomaže starim majstorima u pretrazi materijala i modela. Kada majstorima objasnite da tehnologija ne dolazi da ih zameni, već da ovekoveči njihov trud, reakcije budu izuzetno pozitivne i pune ponosa”.

– Nalaziš se na samom kraju studija IT-a. Kakvi su tvoji dalji planovi na ovom polju i gde vidiš najveći potencijal za razvoj ovakvih projekata?

​“ Moj diplomski rad fokusiran je upravo na kreiranje modela koji analizira specifične tehnike izrade tradicionalne obuće i odeće. Nakon toga, voleo bih da kroz master studije ili saradnju sa organizacijama civilnog društva i kulturnim institucijama pokrenem širu platformu. Želja mi je da napravimo otvornu bazu podataka — neku vrstu „digitalnog živog arhiva“ naših zanata. Verujem da budućnost nije u tome da biramo između tradicije i napretka, već u tome da pomoću najnovije tehnologije sačuvamo ono najvrednije iz naše prošlosti”.

Na prvi pogled, veštačka inteligencija i stari zanati deluju kao dva potpuno suprotstavljena sveta — jedan je okrenut nepredvidivoj budućnosti i brzini algoritama, dok drugi počiva na vekovnoj tradiciji, strpljenju i nesavršenom ljudskom dodiru. Međutim, u eri kada mnoge tradicionalne veštine tiho izumiru zbog nedostatka naslednika, upravo napredne tehnologije mogu postati njihov najveći saveznik u borbi protiv zaborava. Spajanjem računarskog vida, analize podataka i digitalnog arhiviranja, AI omogućava precizno dokumentovanje pokreta, tehnika i tajni starih majstora koje su se ranije prenosile isključivo usmenim putem i kroz praktičan rad.

​Pored očuvanja nematerijalnog nasleđa, veštačka inteligencija pruža starim zanatima novu ulogu u savremenom dobu. Generativni modeli i digitalna rekonstrukcija pomažu dizajnerima i konzervatorima da ožive zaboravljene šare, krojeve i oblike, čineći ih ponovo privlačnim i funkcionalnim za moderne generacije. Umesto da potisne ručni rad i njegovu autentičnu dušu, veštačka inteligencija ovde deluje kao most između prošlosti i budućnosti — čuvajući neprocenjivo ljudsko iskustvo i pretvarajući ga u trajnu digitalnu baštinu.