Samostalnost važnija od azbuke / Pertle su “diplomski rad”- Najvažnije pripreme pred polazak u prvi razred

Verujem da će većina vas odmah nakon što pročita naslov ovog teksta reći “ Šta sada pričaju o upisu prvaka u školu?“

E pa, ma šta mislili i koliko god vam se činilo da smo „poranili“, kada čujete šta na ovu temu kažu stručna lica, shvatićete da je ovo možda i “ zadnji voz“.

Iako se polazak u školu često doživljava kao trka u kojoj dete treba da nauči da čita i piše, prava priprema zapravo nema mnogo veze sa sveskama i olovkama. Najbolja priprema je ona koja detetu uliva samopouzdanje i samostalnost.

Ovo su ključne oblasti na koje treba obratiti pažnju dok još imate dovoljno vremena:

​1. Samostalnost:

​Učiteljica će u razredu imati tridesetoro dece. Dete koje zna samo da se brine o sebi biće mnogo manje pod stresom. Vežbajte sledeće:

• ​Oblačenje i obuvanje: Pertle su „diplomski rad“, ali bitno je da dete zna samo da obuče jaknu, zakopča rajsferšlus i presvuče se za fizičko.
• ​Higijena: Samostalno korišćenje toaleta i pranje ruku bez podsećanja.
• ​Spremanje stvari: Neka dete samo vraća igračke na mesto ili odloži svoj tanjir nakon jela. To gradi osećaj odgovornosti prema sopstvenom priboru koji će kasnije imati u rancu.

​2. Emocionalna i socijalna zrelost:

​Škola je društveni poligon. Dete treba da nauči kako da se nosi sa emocijama koje nisu uvek prijatne.

• ​Strpljenje i odlaganje zadovoljstva: Naučite dete da sačeka svoj red ili da ne prekida dok odrasli pričaju.
• ​Gubitak u igri: Nemojte uvek puštati dete da pobedi u društvenim igrama. Važno je da nauči da je poraz sastavni deo života i da se zbog njega ne „ruši svet“.
• ​Jasno izražavanje potreba: Podstaknite dete da jasno kaže ako ga nešto boli, ako mu se ide u toalet ili ako nešto nije razumelo.

​3. Razvoj fine motorike i pažnje:

​Pre nego što počne da piše slova, ruka mora da ojača, a fokus da se produži.

• ​Igra prstićima: Seckanje makazama (za decu), nizanje perli, rad sa plastelinom, slaganje puzli ili „Lego“ kockica. Sve to jača mišiće šake.
• ​Završavanje započetog: Podstičite dete da završi crtež ili igru pre nego što pređe na nešto drugo. To gradi bazu za školski čas od 45 minuta.

​4. Razvoj govora i bogatstvo rečnika:

​Čitajte detetu svako veče. To je najbolji način da zavoli knjigu.

• ​Razgovor o pročitanom: Pitajte ga: „Šta misliš, zašto je vuk to uradio?“ ili „Kako bi ti rešio taj problem?“. To razvija kritičko mišljenje.
• ​Pravilan izgovor: Ako dete još uvek ne izgovara pravilno sve glasove (posebno Č, DŽ, Š, Ž, R, L), sada je pravo vreme za posetu logopedu, kako se ti problemi ne bi preneli na pisanje.

​Zlatno pravilo: Pozitivan stav!

​Najveća greška koju roditelji prave je plašenje deteta školom rečenicama poput: „Videćeš ti kad kreneš u školu, tamo nema više igranja!“

​Umesto toga, predstavite školu kao uzbudljivu novu avanturu gde će steći prijatelje i saznati neverovatne stvari o svetu.

Ako želite da počnete sa nečim konkretnim, počnite da uvodite laganu rutinu – na primer, odlazak na spavanje i buđenje u približno isto vreme, kako bi biološki sat deteta bio spreman za rano ustajanje.

Evo šta na ovu temu kaže defektološkinja u OŠ “Mile Dubljević” u Lajkovcu, Kristina Popović:

„Polazak u školu predstavlja veliku promenu za dete, ali i za roditelje. Iako se često misli da dete mora da zna da čita, piše ili računa pre prvog razreda, smatramo da to nije presudno za uspešan početak školovanja. Preuranjeni pritisak u tim oblastima često dovodi do otpora, anksioznosti i gubitka samopouzdanja.

Mnogo važnije od akademskih veština jesu funkcionalne i razvojne sposobnosti: da dete razume govor, može da se izrazi u skladu sa uzrastom, prati jednostavna uputstva, sedi i zadrži pažnju, ima razvijenu prostornu i vremensku orijentaciju, okulomotornu koordinaciju (da samostalno veže pertle, barata olovkom), sarađuje sa odraslima i vršnjacima, snalazi se u osnovnim svakodnevnim situacijama i pokazuje emotivnu zrelost.

U praksi se primećuje da je sve veći broj dece sa razvojnim kašnjenjima, posebno u oblasti govora i jezika, pažnje, samoregulacije i socijalnih veština. Mi u praksi uočavamo siromašniji rečnik, teškoće u razumevanju naloga, slabiju koncentraciju, impulsivnost, ali i poteškoće u snalaženju u grupi i pravilima.

Roditelji mogu mnogo da urade: kroz svakodnevni razgovor, zajedničko čitanje, igru bez ekrana, jasne rutine, postavljanje granica i podsticanje samostalnosti. Važno je i da na vreme potraže savet stručnjaka ako primete da dete zaostaje u odnosu na vršnjake.

Najvažniji savet za sve jeste – gledati dete kao celinu. Škola nije test znanja, već prostor u kome dete treba da se oseća sigurno, prihvaćeno i sposobno da uči. Prava priprema ne podrazumeva ubrzavanje deteta, već razumevanje njegovih potreba i pružanje podrške u pravom trenutku“ističe ona.