Na sutrašnji dan, 13.septembra navršava se 66 godina od rođenja Nenada Raduloviá, frontmena čuvene jugoslovenske muzičke grupe “Poslednje igra leptira“.

Nenad Radulović, poznat i kao Neša Leptir bio je srpski i jugoslovenski rok muzičar. Radulović je bio pevač beogradske grupe “Poslednja igra leptira”, a glumio je i u „Indeksovom radio pozorištu”^.

Karijeru je započeo kao pevač i vođa pop-rok benda “Poslednja igra leptira” 1979. godine. Objavili su dobro prihvaćen albume „Napokon ploča“ (1982), „Ponovo ploča & druge priče“ (1983), „Opet ploča “Srce od meda“ (1985), „Grudi moje Balkanske“ (1986) i „Zajedno smo piškili u pesku“ (1987).

Grupa se raspala 1989. godine, a Radulović je nakon toga održao koncert sa grupom „Kako ko“.

U tom periodu objavio je i svoj jedini solo-album „Niko nema što Piton imade“ koji je bio parodija novokomponovane muzike. Za tu priliku je osmislio lik pod imenom Slobodan Đorđević – Piton, a u okviru tog projekta je nastala i serija emisija za „Indeksovo radio pozorište“.

Tokom 1989. godine otkriven mu je karcinom u kasnom stadijumu, jer je duže vreme lečen pogrešno, a prava dijagnoza je postavljena kasno. Do tada su lečeni pre svega simptomi bolesti.

Nakon postavljanja prave dijagnoze, operisan je na VMA gde je primao i hemioterapiju. Humoristički duh ga nije napuštao ni u najtežim trenucima. Nastupao je i tokom lečenja. Nakon kratkog vremena usledila je i operacija metastaza na mozgu. I pored manjih poboljšanja, bolest je nastavila da napreduje i Radulović je preminuo 12. februara 1990. Dvadeset minuta pre nego što je umro, na pitanje svoga brata kako mu je, odgovorio je: „Pa, ne mogu baš da igram fudbal…“. Njegova smrt, smatra se jednom od najvećih tragedija na srpskoj muzičkoj sceni.

Pre nego što se razboleo, počeo je da radi na novom albumu, ali je uspeo da snimi samo pesmu „Modra bajka“ koja je posthumno objavljena na istoimenoj kompilaciji hitova grupe Poslednja igra leptira.

Plato ispred Ustanove kulture „Palilula“, od 17. decembra 2011. godine, po njemu nosi naziv Plato Neše Leptira.

Portal “Novosti” svojevremeno piše:

Prvobitni tekstovi njegovih pesama su imali drugačije varijante, pa su, npr. „jeleni umirali mladi“, a ne „sami“, objašnjava njegov brat Željko Radulović.

Skoro 35 godina je prohujalo od kada je veliki muzičar, šarmer, zabavljač i pronosilac beogradskog duha Nenad Radulović otišao među legende.

Mnogi Beograđani zastaće posle ove rečenice. Čućete ih kako kažu: „Ma, da li je moguće da je toliko vremena prošlo…?“Moguće je. Dobrota nekih ljudi ostaje da titra gradskim vidokrugom još dugo pošto odu od nas, pa nemamo utisak da su nas zaista napustili, već taktovi njihovih pesama i dalje  odjekuju.

„…Nema odlaska. Odmah da se razumemo. Neša nije umro. To je nekakva zabluda o prolaznostima i budalaštinama ovog sveta.“

Na ovaj način, čisto i pošteno počeo je razgovor sa Željkom Radulovićem, bratom legendarnog Neše Lepitra za list Novosti. I danas, kada Željko vidi nešto neobično, osvrne se „tamo gde treba“ i upita: „Nešo, vide li ti ovo?!“

– Mi i dalje sve delimo, a ja dobro znam da je on tu – govorio je za „Beogradske priče“, Željko. – Nešin život mnogi pamte po tome što je imao jednu suštinsku, životnu misiju: Da stalno „preseljava“ dobrotu u tuđe stanove i živote. Osnova svega što je činio bila je ljubav.

Nenad Radulović, svima znan kao Neša Leptir, lider grupe „Poslednja igra leptira“, upokojio se u svojoj 31. godini.

– Tokom svog kratkog života uvek je bio isti: prezirao je negativne ljude, mržnju i osvetoljubivost. Za sve što je činio osnova je bila ljubav. Govorio je često: „Na ovom mestu se ništa ne završava, ovde nešto tek počinje!“

Željko jasno govori, kao što je to činio i njegov brat. Kod ovog čoveka ne postoji razlog za suzdržavanje: „Drugi su Nešu i njegovu dobrotu ponekad odvajali od svog života, štiteći sebe. Nemoćni da ga prate. Meni je bilo drugačije. Na mojim rukama je umro“.

Kuda odlaze ljudi kao što je Neša Leptir, nikada nećemo saznati. Ili hoćemo, onda kada nam dođe vreme i kada postanemo dostojni priče i čoveka o kojem pripovedamo. Željko čuva papire na kojima su zapisane pesme koje je njegov brat svojevremeno napisao i „ispravlja“ naše nedoumice.

– Neša nije, prvobitno, u pesmi „Jeleni umiru sami“ napisao „biću vođa skitnica“ nego vođa „svitaca“ – govori nam Željko Radulović. – Čovek koji hoće da ga razume, mora da shvati ono što je Neša već znao.

– Video sam ga kako odlazi, u ćošku sobe na Vojnomedicinskoj akademiji – kaže Željko. – Jasno sam gledao kako kreće na put, iz ugla one bolničke sobe. Baš tada je, sa krošnji drveća koje je stajalo pod prozorom poletelo jato ptica. Tu sliku pamtim kao da se sada ponovo odigrava pred mojim očima. Ja ne znam šta je „tamo“, posle. Ali znam da on zna.

Beograd odvajkada rađa neke svoje dragocene ljude, one koji su vremenom postajali simboli duha ovog grada. Uvek je tu postojala čudnovata želja da jedni drugima pruže ruku, da se, nekako, opet dodirnu. To je Beograd. To je Neša. Ako vam posle ovog potekne suza, pa neka je. A, opet, ako se osmehnete, e, vala, neka ste!

Mnogi i danas mudruju kako bi objasnili neke pojmove. Neša je savršeno, i ubedljivo najbolje definisao pojam šmekera: „To je čovek u kojeg ženski duh može da uđe bez razoružavanja.“

– Moj brat je uvek imao dve vizije: sanjao je plavi bicikl i vetar u leđa – govorio je Željko. – I danas znam da vozi nebeski plavi bicikl, i da mu duva u leđa baš taj isti, nebeski vetar.

Jednom, dok smo bili mladi, probudio me je rano i rešio da odvede u bolnicu za decu ometenu u razvoju. Čoveče, ti su mališani ustajali iz invalidskih stolica dok im je Neša pevao! Nikada mi nije bilo draže što me je neko probudio nego tada, kada me je on odveo tamo!

Svakog puta kada bi pravili pomen, ljudi koji bi došli bi bili neobično dobro raspoloženi. – Dođu, i smeju se – kaže Željko, ne zamerajući. – Kao da se Nešin duh spusti na nas. Ne dozvoljava bilo kome da klizne u patetiku. Ko god da ga se seti, ima jednu potrebu: da se, makar, nasmeši.

O Nenadu Raduloviću na portalu magazina Stil piše:

On je odmalena pokazivao sklonost za humor. Pomoću kasetofona napravio je kućnu piratsku radio-stanicu “Sandokan”. U osnovnoj školi je svirao harmoniku, zatim prelazi na usnu harmoniku, pa na blok flautu.

Sedamdesete je bio član „Španca” i „Krsmanca”, ali draže su mu bile novobeogradske obale Dunava, vino, gitare i devojke, pa je češće tu pravio svoj šou-program. Zanimali su ga i košarka i karate, ali devojke su više volele muzičare, pa se Neša nepogrešivo okretao muzici. Zvaničan debi, grupa “Poslednja igra leptira” imala je 1981. godine na Palilulskoj olimpijadi kulture. Zahvaljujući poznanstvu sa novinarom Radio Beograda, Dragomirom Bulićem, Neša se našao i u studentskom programu Index 202 – Indexovo radio pozorište. Upravo tu formu Indexovog radio pozorišta Neša Leptir prenosio je i na svoje koncertne nastupe. Pre snimljene prve ploče, Neša je sa svojim bendom imao već 200 živih nastupa. Godine 1982. pojavljuje se prvi album grupe Poslednja igra leptiram “Napokon ploča”. Pesme “Nataša” i “Vrati se” postaju klasika jugoslovenske pop produkcije svih vremena. Bez ijednog plakata, bez reklame, grupa u roku od nekoliko meseci petnaest puta puni veliku salu Doma sindikata. Tako počinje bajka i veliki uspon ove grupe.

Drugu ploču “Ponovo ploča & druge priče” grupa izdaje 1983. Godine, koja je takođe zlatna. Nižu se hitovi kao što su “Dvadeset i dve”, “Sličuge”, “Hvala ti”…

Na proleće 1984. godine grupa kolektivno odlazi u Pirot na odsluženje vojnog roka, gde će u miru, daleko od estradne gužve uraditi pesme za novi album. Treći album po redu “Opet ploča – Srce od meda” dobija od PGP-RTS titulu dijamantske ploče. Hit “Dečko, ajde o’ladi”  baciće ih u neslućene visine jugoslovenske estrade.

Potvrdu svoje vrednosti Leptiri su dali i 1986. godine četvrtim albumom “Grudi moje balkanske” (PGP-RTS, dijamantska ploča). Tu godinu obeležili su hitovi “Umiru jeleni”, “Grudi balkanske”, “Taksi”, “Krug”…

Peti album “Zajedno smo piškili u pesku” objavili su 1987. godine, darujući obožavaocima nove hitove – “Kurs za šmekere”, “Ruska čokolada”…

Krajem 1989. godine Neša objavljuje solo album, parodiju na narodnjake – “Niko nema što Piton imade” i postaje Slobodan Đorđević Piton. To je bilo i poslednje što je uradio u svojoj jedinstvenoj karijeri. Borio se, verujući do poslednjeg momenta da će se izvući. I pred hirurzima na operacionom stolu imitirao je Slobodana Miloševića – „A sada svi na svoje radne zadatke!“ Posle te operacije došlo je do trenutnog poboljšanja i on je odmah gostovao na dva Brenina koncerta imitirajući Slobu u mantilu sa šeširom.

Krajem 1989. godine Neša Leptir pripremao je svoj novi, šesti po redu album.

“Modra bajka” je jedina muzička numera koju je uspeo da snimi. To je ujedno i poslednji tonski zapis Neše Leptira i nalazi se na CD-u sa svim hitovima, koji je posthumno objavljen u znak sećanja i poštovanja prema svemu što je uradio.

„NA RECEPTU JE NAPISAO – KAD DOĐE VREME ZA ODLAZAK…“ Majka Neše Leptira je opisala JE njegove poslednje trenutke: „Šalio se da teško diše, ali da samo fudbal ne može da igra“ rekla je za portal  Blic Žena.

Bend “Poslednja igra leptira” nastao je kao studentska zabava. Njihov najveći hit „Dečko, ajde oladi“, pevala je publika od šest do šezdeset i šest godina. Ta pesma je napravila da od studentske grupe postane jedan ozbiljan bend.

Numeru je sa Nešom tada otpevala jedna mlada Zagrepčanka, Lidija Asanović. Ona je nakon odlaska iz grupe “Poslednja igra leptira”  prešla u grupu “Srebrna krila”

Neša je osim pesmom, podjednako zabavljao publiku u „Indeksovom pozorištu“.

– Evidentno je bilo da je Neša bio jaka ličnost i toliko dobar zabavljač i umetnik, uopšte, kojeg je obožavala cela zemlja. Rad grupe “Poslednje igra leptira” je bio ozbiljan, iako je sve to delovalo kao improvizacija – rekao je Dragomir Miki Stanojević pre nekoliko godina u emisiji „Exploziv“, član grupe Poslednja igra leptira, koji se prisetio trenutaka kada je bend svirao u Domu sindakta.

– Direktor Doma sindikata nikada nije čuo za članove grupe Poslednja igra leptira, nije hteo da izda salu za koncert… Nije još ni krenula reklama, koncert je rasprodat – prisećao se Miki.

Nešin brat, Željko Radulović, prisetio se kako su izgledali koncerti grupe Poslednja igra leptira.

– Neša je držao koncert dva sata, od 20 do 22. Onda je na bis izlazio 3, 4 puta do 22:30. Onda je nastavio koncert do 23 i tetkice su ludele, jer su želele da očiste dvoranu i da idu kući. Onda su se organizatori pojavili kod Neše iza bine i rekli mu da mora da napusti taj prostor“, rekao je Željko i dodao da je njegov brat Neša bio pravi šmeker.

– On nije bio cinik. On je bio dete. Jedno dete koje je volelo da se igra – rekao je.

Boška Radulović, majka Neše Leptira, prisetila se reči koja je rekla njenom sinu Nenadu svojevremenu.

– Nemoj, molim te. Čovek koji se bavi kulturom u mladosti, prosjak je u starosti u ovo vreme. Stalno sam mu to govorila. A on mi je rekao: „Neka, biću prosjak““, rekla je Bosiljka Radulović.  Kažu da posle njega niko nije mogao da ponovi ono što je on radio.

Sa Poslednjom igrom leptira stvorio je brojne nezaboravne pesme koje se i dan danas rado slušaju.

– On tačno nije znao zašto je dao ime grupe Poslednja igra leptira. Mada je svu upućivalo na razlog. Leptir kratko živi i što je bliže onoj svetiljki, ona ga sprži na kraju kada je najrazigraniji“, rekao je Nešin brat Željko.

Neša se inače plašio leptira.

– Kada je bio mali, uleti leptir i na zavesi je, i on trči u drugu sobu, beži odmah. I molim ga: „Hajde, uzmi ga, probaj, samo ga pipni. Evo, daću ti crvenu stotku da kupiš sve što hoćeš.“ On kaže: „Ne, nikako“, pričala  je svojevremeno Nešina majka za emisiju “Oko magazin” na RTS-u.

Nažalost, Neša se teško razboleo, ali je nastavio da nastupa.

– Dobio je od Lepe Brene minute da bude gost, onoliko koliko može da izdrži. To je bilo impozantno. Čovek koji je bolestan, koji je bio oronulog zdravlja zasmejavao je salu – rekla je Nešina prijateljica Dragana Diklić.

Nenadov brat Željko se prisećao:

– I dok se borio, pričali smo kad god ode od nas da da onom drugom neki znak, jer smo bili kao blizanci. A to jutro sam se vraćao kući, kod Sava centra, taksi koji nas je vraćao kući, kada sam pomislio da mi da znak, otvorila se hauba i on je morao da stane. Dakle, iste sekunde” .

Prepričava se i da je pred samu operaciju tumora na mozgu pravio šou na VMA i kad je anestezija počela da deluje, obratio se osoblju imitirajući Slobodana Miloševića: “A sad, svi na svoje radne zadatke!”

Godine 1986. Neša je počeo sa snimanjem šestog studijskog albuma, ali je jedino za pesmu „Modra bajka“ uspeo da snimi tonski zapis.

Neposredno pred smrt, u bolnici, napisao je tekst za pesmu „Suze sa zvezda padaju“ za koju je, po želji njegove porodice, 28 godina kasnije Milan Đurđević, frontmen benda „Neverne bebe“, napisao muziku i aranžman.

Živu uspomenu na njega čuvaju njegove pesme koje pevaju i genaracije koje danas slušaju potpuno drugačiju vrstu muzike.

Samo dan pred smrt, tumor je uzeo maha. U poseti su mu bili brat Željko i majka Boška, a na lekarskom receptu zapisao je: „Vreme sada stoji, pa o večnom mraku ne razmišljam. A, kad dođe vreme za putovanje, kupiću karte za dobra mesta“.

“Ja se sećam dana kada je bila sahrana. Prosto se prolilo nebo, bio je veliki pljusak. Počela sam da verujem u ono da za pravim i dobrim ljudima stvarno i nebo plače – rekla je glumica Jelica Sretenović.

– Voleo bih da vidim Nešu danas, u šta bi se pretvorila ta njegova energija – rekao je glumac Mićko Ljubičić.

E sada, nakon što smo vas podsetili ko je bio Nenad Radulović, vreme je i da saznate kakva je njegova povezanost sa opštinom Lajkovac i zašto je Neša Leptir dobio spomen-ploču u Lajkovcu.

Portal 02! Prenosi: Na Domu mladih u Lajkovcu postavljeno je obeležje posvećeno muzičaru Nenadu Raduloviću, Neši Leptiru, pevaču grupe „Poslednja igra leptira“, koji je preminuo 12. februara 1990, u 31. godini života.
„U mojoj gitari živi jedan leptir i mnogo je stvari koje nas vežu, kad dođu kiše i zima tuge, i meni i njemu krila se stežu“. Ovaj stih na bronzanoj memorijalnoj ploči, otkrivenoj na Domu mladih, podseća Lajkovčane na Nešu Leptira, rano preminulog vođu i osnivača svojevremeno veoma popularne pop grupe Poslednja igra leptira.
„Neša Leptir bio je jedini čovek za koga znam da se nikad nije sa nekim posvađao“, rekao je tada Petar Peca Popović, rok kritičar i novinar. „Svi pamte da je zasmejavao ljude, a zaboravljaju koliko je važnih balada napisao i komponovao.“
Otkrivanju spomen-ploče, uz majku Bošku prisustvovao je i Nešin mlađi brat Željko.

U programu su učestvovali glumac Branislav Petrušević Petrući, rok novinar i kritičar Petar Peca Popović, muzičar Saša Bogojevski, grupa Nezvanična verzija i glumci Teatra Puls iz Lazarevca.

Postavljanje memorijalne ploče ispred Doma mladih je pre svega posveta talentu, muzici i mladosti, ali i zbog toga što porodica Radulović ima veze sa Lajkovcem. Roditelji Neše Leptira posle Drugog svetskog rata, do 1954. godine, živeli su u Lajkovcu. Njegova majka Boška Radulović, koja je bila prosvetni radnik, otvorila je prvu čitaonicu u malom železničkom mestu na Kolubari.

Prenosimo tekst Tome Petrovća objavljen na portalu Lajkovac na dlanu:

– Neposredno po završetku Drugog svetskog rata u Lajkovac dolaze Bosiljka i Stojadin Radulović, mladi bračni par Beograda. Ona učiteljica, Ličanka sa Zrmanja Vrela, a on oficir JNA iz Zabojnice kod Knića, Gruža. Stanovali su jedno vreme kod VIlade Popovića Šuce, ali i na drugim mestima. I drugi oficiri su stanovali privatno po Lajkovcu dok krajem 50-ih godina nije napravljena oficirska zgrada. Bosiljka je dobila ime od milja, Boška i kao prosvetni radnik radila kao učiteljica u lajkovačkoj osnovnoj školi u Sokolani. Kasnije je radila i kao nastavnica. Smatrali su je osnivačem školske biblioteke jer je njen muž Stojadin kada je pošao u Lajkovac poneo knjigu “Seoska učiteljica“ Svetolika Rankovića koju je poklonio Boški kada se zaposlila, a ona je sa tom i još par knjiga osnovala školsku biblioteku i može se reći da je Bosiljka Radulović Boška postavila temeljac za prvu školsku biblioteku u Lajkovcu.

Bili su veoma poštovani i omiljeni sugrađani i kao takvi veoma brzo osvojili srca, kako đaka, tako i njihovih roditelja i komšija. Boška je neko vreme bila i jedina žena odbornik u

Posle nekoliko godina provedenih u Lajkovcu, 1954. godine Stojadin je dobio prekomandu za Beograd i definitivno sa suprugom otišao iz Lajkovca.

Kažu da je ispraćaj porodice Radulović na železničkoj stanici u Lajkovcu bio veoma dirljiv. Napred su išli Boška i Stojadin, za njima komšije koji su nosili drvene kofere sa stvarima, a na kraju velika grupa učenika koji su pratili svoju učiteljicu. Mnogi su bili uplakani i u trenutku kada je voz stigao, svi ti učenici su stali ispred lokomotive, neki su sedeli na šinama, a neki su i legli na šine u cilju sprečavanja da voz krene i odvede njihovu dobru učiteljicu. Neki od prisutnih i Stojadin zamolili su otpravnika vozova da ne zove policiju i da voz malo sačeka dok oni ne ubede decu da se sklone sa koloseka.

Bosiljke i Stojadina 5 godina posle odlaska iz Lajkovca dobili su sina, Nenada.

Upravo zbog tih veoma lepih uspomena na Bošku i Stojadina i naravno njihovog sina, Lajkovčani su 2012. godine na ulazu u tadašnji Dom mladih postavili spomen ploču. Otkrila  ju je Boška, Nešina majka koja je tada imala 82 godine i kojoj je tim povodom pripremijen i prikladan prijem u ovdašnjoj opštini