SEĆANJA – Kada Nepričava priča priče

U selu Nepričava,u opštini Lajkovac, nalazi se jedinstvena spomen ploča posvećena kultnoj TV seriji „Priče iz Nepričave“. Ova spomen ploča nije samo običan kamen sa natpisom, već simbol sećanja na jedno prepoznatljivo delo domaće televizije i na ljude koji su ga stvarali i na neki način,  živeli.

Serija, koja se emitovala od 1989. do 1991. godine, a kasnije i 1993. godine, osvojila je srca publike svojom autentičnom pričom o životu u seoskoj sredini, sa humorom i toplinom. Glavnu ulogu tumačio je legendarni glumac Zoran Radmilović  u liku seljaka koji  po selu  razgovara sa meštanima, a u svakoj epizodi su učestvovali i sami stanovnici Nepričave. Upravo ta kombinacija profesionalnih glumaca i autentičnih seljaka dala je seriji posebnu draž i verodostojnost. Spomen ploča je podignuta na inicijativu meštana i ljubitelja serije, u znak zahvalnosti za to što su „Priče iz Nepričave“ učinile njihovo selo poznatim širom Srbije. Ploča, na kojoj se nalazi i lik Zorana Radmilovića, služi kao podsetnik na lepe uspomene i na jedno vreme kada je televizija bila mnogo više od puke zabave,  kada je bila ogledalo života. ​Poseta ovom mestu danas je kao putovanje kroz vreme, a spomen ploča stoji kao svedok trajnog nasleđa serije koja je na duhovit i topao način prikazala bogatstvo života na selu.

Zoran Radmilović je bio srpski i jugoslovenski filmski, televizijski i pozorišni glumac, koji je odigrao neke od najupečatljivijih uloga u istoriji jugoslovenske kinematografije. Njegova najpoznatija uloga bila je u pozorišnoj predstavi “Radovan III”, po kojoj je dobio titulu Kralja humora i improvizacije.

Rođen je 11. maja 1933. godine, od oca Momčila, sudije i majke Ljubice, domaćice, u Zaječaru. Deda po ocu, Rihard Lang, bio je Nemac, arhitekta. Oženivši se Zoranovom babom Stevkom, prešao je u pravoslavlje i uzeo ime Radmilo. Odatle potiče porodično prezime Radmilović.

Osnovnu školu i gimnaziju pohađao je u rodnom Zaječaru. Iako stasao u centru varoši, u zrelim godinama ponekad je, sasvim uozbiljen, objašnjavao kako se mučio kao ubogi đak pešak.Bio je to svojevrsni cinizam i njegov otklon prema nametanim vrednostima poretka u kojem je živeo.

Kako je svedočio, gluma ga je privlačila od najranijih dana, što međutim nije nailazilo na razumevanje u porodici.

Tumači njegove umetničke karijere zaključili su da se verovatno prelomni momenat u njegovom usponu dogodio 1964. godine.

Sticajem okolnosti pojavio se tada u predstavi „Kralj Ibi“, Alfreda Žarija, što se ispostavilo kao trijumf. Od te uloge je inače tada upravo odustao Ljuba Tadić, pa je Radmilović dobio priliku koju je, po opštoj oceni, veličanstveno iskoristio.

Po očevoj želji, upisao je Pravni fakultet u Beogradu, ali ga je posle dve godine napustio. Potom je studirao na Arhitektonskom fakultetu, koji takođe napušta, a ubrzo upisuje Filološki fakultet, odsek engleski jezik. Uporedo je oprobao glumačke mogućnošću u KUD „Ivo Lola Ribar“. Radmilović je tada napustio studije engleskog jezika i posvetio se glumi. Na nagovor glavne glumice, koja mu je bila simpatija i sa kojom je bio partner u kulturno-umetničkom društvu, upisao je i postupno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju i nakon toga započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962—1968), u kome je prvobitno nastupao u manje značajnim predstavama. Tu se zadržao do 1968. da bi se potom našao u Ateljeu 212. Diplomirao je u klasi Mate Miloševića, 1963. godine po povratku iz vojske.

Godine 1964, zbog odustajanja Ljube Tadića, Radmilović je dobio naslovnu ulogu u predstavi „Kralj Ibi“ (na sceni Ateljea 212). Tokom nastajanja predstave, njegova glumačka nadarenost dovela je do trijumfa improvizacije (veliki uspeh ostvaruje i na gostovanjima u Parizu, Moskvi, Njujorku, Veneciji i dr.) Kasnije je „svoju scenu“ ponovo predstavljao (zajedno s kasnijim Radovanom III Dušana Kovačevića), dve decenije.

Iako je ostvario niz uspelih uloga u pozorištu (bio je stalni član Ateljea 212 od 1968. godine do smrti), na filmu i televiziji sve su one ostale u senci „uloge života“ u „Kralju Ibiju“ (čak i kad se radi o briljantnom ostvarenju — ulozi Molijera u istoimenom komadu M. A. Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom Grada Beograda).

Na filmu je debitovao 1962. godine („Čudna devojka”, Jovana Živanovića) i odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima „Glineni golub” (T. Janić, 1966), „Ram za sliku moje drage” (Mirza Idrizović, 1968), „Pogled u noć” (N. Stojanović, 1968), „Paviljon 6” (L. Pintilije, 1978), „Srećna porodica” (Gordan Mihić, 1980).

Zoran Radmilović je ostvario i značajne uloge  poput one u filmu Maratonci trče počasni krug, ali i televizijskih serijala Majstorska radionica i Priče iz Nepričave, koja je emitovana početkom osamdesetih i  predstavlja poseban biser u njegovom opusu, prevashodno za sve Nepričavce i Lajkovčane uopšte. U ovoj seriji Radmilović je bio i glumac i pripovedač, a njegov šarm i duhovitost su došli do potpunog izražaja. Priče iz Nepričave bile su više od obične dečje emisije; to je bila kombinacija bajki, anegdota i mudrih misli, ispričanih na jedinstven način. Radmilović je, sedeći na stolici i pušeći, pričao priče koje su, kroz humor i fantaziju, prenosile važne životne lekcije.

​Ova serija je bila svedočanstvo Radmilovićeve sposobnosti da se poveže s publikom svih uzrasta. Njegov topli glas i neponovljiv smisao za humor stvorili su atmosferu bliskosti, kao da prijatelj sedi pored vas i priča vam. Kroz Priče iz Nepričave ostavio je ne samo zabavan sadržaj, već i deo svoje filozofije, pokazujući da se i o ozbiljnim temama može govoriti na lak i pristupačan način.

Svoju poslednju, 299. ulogu, u predstavi „Radovan III” odigrao je 9. juna 1985. godine, uz velike bolove, ali opet, uz njegovu veliku želju, predstava je održana do kraja. Samo tri dana kasnije prebačen je u bolnicu, iz koje se nije vratio. Preminuo je 21. jula 1985. godine u 52. godini života, na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu, od problema sa digestivnim traktom. Kremiran je, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.

Bio je oženjen glumicom Dinom Rutić (1943—2019). Usvojili su ćerku,Anu rođenu u Peći i mnogo su je voleli. Inspirisana njime, njegova usvojena kći Ana Radmilović (1974—2017) napisala je dve knjige — „Zalažem se za laž“ (2009) i „Kad je svet imao brkove“ (2011).

O njemu je 2021. godine snimljen film „Glumčina”.

Nagrade

• 1983. — Dobričin prsten, nagrada za životno delo,
• 1985. — Sedmojulska nagrada SR Srbije,
• Oktobarska nagrada Grada Beograda za ulogu u predstavi „Molijer“,
• 1978. — Zlatna arena za najbolju sporednu mušku ulogu na Filmskom festivalu u Puli za ulogu u filmu Paviljon 6,
• 1964. — Sterijina nagrada za glumačko ostvarenje za ulogu u predstavi „Beton i svici“ na Sterijinom pozorju u Novom Sadu,
• 1973. — Statueta Ćuran za ulogu u predstavi Kralj Ibi na festivalu Dani komedije u Jagodini,
• 1975. — Statueta Ćuran za ulogu u predstavi Radovan III na festivalu Dani komedije u Jagodini.

Zanimljivosti

•           Velika je sličnost između Radmilovića i Slobodana Aligrudića. I pored toga što su umrli u istom periodu, njihovi karakteri su se neobično poklapali. Obojica su bili: druželjubivi, duhoviti, cinični, šarmantni, preki, osećajni, setni, jogunasti, nepoverljivi, isključivi i arogantni. Takođe, obojica su gradili slobodu glume, koja druge glumce nije ometala, već im davala na značaju. Bili su prožeti snažnom akcijom da se lik oslobodi svega što bi na njemu moglo biti lažno, izveštačeno i neuverljivo.

.           Ulica u Zoranovom rodnom Zaječaru nosi njegovo ime, kao i jedna ulica u Beogradu. Postoje i njegovi spomenici u oba grada.

•           21. jula 2010. na njegovoj kući u Mileševskoj ulici u Beogradu postavljena je spomen ploča u Radmilovićevu čast, u organizaciji Atelje 212 i čelnika opštine Vračar.

•           Po njemu je nazvano Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović”.

Nagrada Zoran Radmilović dodeljuje se od 1988. u okviru Sterijinog pozorja u Novom Sadu, a dodeljuje je kompanija „Novosti“.

Nagrada „Zoranov brk“ se dodeljuje svake godine u čast Zorana Radmilovića na manifestaciji „Dani Zorana Radmilovića“ u Zaječaru, a ustanovljena je 1991. godine.

Radmilović je bio neponovljivi srpski glumac. Preminuo je 21. jula 1985. u 52. godini, ostavljajući izuzetan umetnički trag.

Osoben i kao ličnost i kao glumac, upamćen je kako po izrazito karakternim ulogama, tako i kao humorista ili genijalni improvizator.

Iza mrzovoljnog, svojeglavog, namrgođenog nastupa Radmilvić je bio kozer koji nije propuštao priliku za najrazličitije dosetke, kako u svakodnevnim odnosima s ljudima, tako i na sceni, iako su njegovi najbliži svedočili da je privatno bio povučen, takoreći sramežljiv.

Šira javnost verovatno ga najviše pamti po „Radovanu III„ Dušana Kovacevića, gde je nizom kozerija i gegova, privlačio i publiku koja inače teatru nije posebno sklona.

Prvu ulogu na filmu ostvario je u delu „Čudna devojka“ Jovana Živanovića 1962. godine.

Sledile su brojna filmska, televizijska, teatarska ostvarenja, najrazličitijeg žanra. Na filmu je ostvario dvadesetak uloga.

Genijalni improvizator, džez glumac, kako ga je opisao Dušan Kovačević, pored kog su i njegove kolege na sceni teško zadržavale smeh, omiljen za života, ostao je to i decenijama posle preranog odlaska.

(Tanjug)

Radmilović je pored sebe imao suprugu Dinu, a njihov odnos bio je pravi primer velike, bezrezervne ljubavi, koju je upotpunila njihova usvojena ćerka Ana.

Zoran je uživao u ulozi oca, do te mere da je pisao dnevnik o odrastanju svoje ćerke, a trudio se da njen detinji mozak nauči da funkcioniše po princpima mašte i sanjarenja.

Njihova naslednica Ana Radmilović provela je godine mladosti uglavnom na Vračaru i u Cavtatu, završila je Dvanaestu beogradsku gimnaziju, studirala glumu u Novom Sadu, diplomirala na ulogama sluge Stepana (Ženidba i udadba) i Ane od Kleva (Henri i njegovih osam žena), ali se nije posvetila glumi nego novinarstvu i pisanju. Niz godina bila je zapaženi izveštač o događajima sa Kosova.

Pisala je za mnoge listove i iza sebe ima preko dve hiljade tekstova, izveštaja, intervjua i kolumni. Mnogi su govorili da podseća na Zorana, o čemu je jednom prilikom i sama pričala.

– Govore mi da fizički podsećam na njega, ali to uopšte nije ljubazno jer je on bio čovek s velikim nosem i brkovima. Majka mi je bila lepotica, ali eto, šta ću! Sećam se kako je bio nežan i blag čovek, dobroćudan namćor. Ma, nisam htela da se odvajam od njega kada je bio tu. Želela sam da stalno budemo zajedno i da idemo negde. Ostala sam ga zauvek željna… Ceo život mi nedostaje tata – govorila je.

Ana je pričala i o tome koliki ponos, a koliki teret joj je donosilo slavno prezime:

„Veoma sam ponosna na njega i razumljivo je da mi ne smeta. Pošto se vrlo brzo sazna ko mi je otac, verujem da su ljudi zbog toga malo blaži prema meni i manje mi zameraju neke stvari. Možda nije tako, već mi se samo čini, međutim, meni je lepše da verujem u to. Osećam se sigurnije ako mislim da me ljudi nekada malo poštede svoje ljutnje zato što sam mu ćerka.

Dok sam bila mala, želela sam da budem glumica, a tata mi je stalno govorio: Šta će deca i žene na televiziji i nije me pustio u glumačku grupu Bate Miladinovića. Kasnije sam glumu upisala po inerciji i mislila sam da će biti lako, a onda sam shvatila da nemam talenta i kako sam previše stidljiva. Naravno da su me sputavala i konstantna poređenja sa njim: Vidi, ona nije kao Zoran… Mnogi glumci nisu kao Zoran, pa ih to nije sprečavalo da se bave glumom, ali mene jeste i nikada se nisam bavila tim poslom. Postala sam novinar iako ih on nije voleo, jer osim pisanja ne umem ništa drugo da radim.

Ona je svojevremeno ispričala da se legendarni glumac nije nosio sa velikom slavom.

– Slava ga je opterećivala i nije mu prijalo kad ga prepoznaju na ulici, voleo je mir i tragao za njim, a od njega mi je u vaspitanju ostala i blaga gadljivost prema moćnim ljudima i onima koji se moćnima dodvoravaju. Gajio je neku ispravnost i u skladu sa njom živio – isticala je Zoranova naslednica.

Najlepše uspomene na oca sačuvala je u knjizi „Kad je svet imao brkove“. Ljubav i poštovanje prema svom ocu Zoranu Radmiloviću često je isticala.

Moj otac bio je veoma obrazovan, pravi intelektualac, pogađalo me je što su ga spuštali na nivo kafanskog čoveka. Kada je umro, preselila sam se u njegov radnu sobu koju smo zvali radenička, i tamo zatekla latinske, starogrčke, španske, nemačke rečnike i raznu drugu literaturu. Bio je veoma studiozan, tako da je identifikacija sa Radovanom III pogrešna, dobar glumac koji je sjajno odigrao jednog malograđanina, ali privatno nije bio ni nalik njemu – govorila je Ana svojevremeno.

Ana Radmilović je iznenada preminula 2017. godine u 43. godini života. O uzroku njene smrti dugo se spekulisalo.

Čitava ova priča bila je samo kratak uvod u život i delo ovog neponovljivog velikana srpske i jugoslovenske kinematografije, a poenta je jedna sasvim druga priča.

Zoran Radmilović ostavio je i neiszbrisiv trag upravo za naš kraj, za opštinu Lajkovac, a ponajviše za meštane sela Nepričava.

U potpunoj suprotmosti sa imenom ovog naseljenog mesta, ispričane su, zahvaljujući Radmiloviću,  najlepše priče baš iz Nepričave.

Na školskoj zgradi u selu Nepričava kod Lajkovca februara 2014. otkrivena je spomen-ploča bardu jugoslovenskog glumišta Zoranu Radmiloviću, u znak sećanja na 30. godišnjicu snimanja kultne TV serije za decu „Priče iz Nepričave“, u kojoj je ulogu Seljaka maestralno odigrao upravo Radmilović.

Spomen-ploču su otkrile Zoranova partnerka iz serije Milena Dravić, koja je glumila Učiteljicu, i njegova ćerka Ana Radmilović. Svečanosti, kao jedinstvenom primeru u svetu da se jednoj dečjoj TV seriji posvećuje spomen-ploča, rad akademskog vajara Mišela Vukanovića iz Beograda, prisustvovali su urednik serije Vladimir Lale Andrić, književnici Dobrica Erić i Radovan Beli Marković, kao i žitelji Lajkovca i okolnih sela, koji su se pre tri decenije kao deca pojavljivali u „Pričama iz Nepričave“.

Tada već odrasle Nepričavce, da dignu ruke i pokažu da su prisutni kako bi se kasnije sa njima fotografisala, prozvala je „njihova“ učiteljica Milena Dravić, podsećajući se na, kako je rekla, divne dane pre 30 godina koje su u ovom selu proveli ona i Zoran Radmilović, pričajući poučne priče o gotovo zaboravljenom životu na selu.

– Bili smo dobro raspoloženi, okupila se divna ekipa, a tekst autora i reditelja Aleksandra Antića je bio božanstven. Današnja deca, koja gledaju reprizu, mislim da mogu da nauče mnoge stvari za koje nisu ni čuli i o kojima baš ništa ne znaju. Serija za odrasle i danas, nakon više od 30 godina, predstavlja pravi melem – rekla je tada Milena Dravić.

Zahvaljujući se Nepričavcima, Ana Radmilović je rekla da je prvi put u selu koje se pročulo po TV seriji.

– Kada je serija snimana imala sam 8-9 godina, ali se živo sećam kako je tata stalno pričao o tome i kako je kući dolazio obučen kao lik kojeg je glumio, seljak sa šeširićem, u kariranoj košulji, plavim radničkim pantalonama i kondurama na nogama – kazala je Radmilovićeva kći.

( “Svet” – februar 2014 i  i “ Lajkovac na dlanu”.)

„Pitajte svoje roditelje ko med pravi, gde se žito melje? Da li vam je neko dosad reko gde hleb raste, gde izvire mleko? Sve što vidiš, i voda i trava, sve je ovo selo Nepričava, bele kuće i beli oblaci, sve su ovo pravi Nepričavci. Nepričava nije selo glavno, al’ je lepo, prosto nepričavno. Tu se ljudi zdravo mnogo zdrave i pričaju priče iz – Nepričave!“ – glase stihovi Dobrice Erića kojima je počinjala svaka epizoda „Priča iz Nepričave“, uz muziku koju su komponovali braća Predrag i Nenad Vranešević, a izvela njihova „Laboratorija zvuka“ i ovo je pravi trenutak da je se svi zajedno podsetimo.

Spomen-ploča od bakra, sa likom Zorana Radmilovića, rad vajara Mišela Vukanovića iz Beograda, izrađena u livnici Zorana Kuzmanovića u Smederevu postavljena je tog 19. februara u holu Osnovne škole u Nepričavi, da podseća mlade na dečju seriju uz koju su mnoge generacije odrastale.

Nama u amanet ostaje da se sećamo svih divnih stvari, ispričanih priča  i onih ljudi koji su nesebično davali sebe za makar zrno lepote života koje su nam poklonili.