SEĆANJA – Milutin Ranković, Kolubarski vitez srpske kulture, umetnosti i tradicije

Milutin Ranković je rođen 6. avgusta 1964. godine u Valjevu. Likovnim stvaralaštvom, a posebno skulpturom, bavi se od najranijeg detinjstva. Prvi put je izlagao 1982. godine na Saveznoj likovnoj koloniji u Dudovici kod Lazarevca. Od tada je imao više od 250 izložbi u zemlji i inostranstvu.

Njagovi radovi nalaze se u muzejima, hramovima, galerijama i privatnim kolekcijama u Beogradu, Parizu, Moskvi, Bratislavi… Autor je i više monumentalnih javnih spomen obeležja.

U Carskoj lavri Arhangela Mihaila na Prevlaci kod Tivta rukopoložen je u sveštenog drvorezbara – ikonopisca.

Jedan je od osnivača Srpskog akademskog društva „Vizantija” iz Beograda i međunarodne art-grupe „Milutin i prijatelji”. Član je Matice srpske u Novom Sadu, Udruženja književnika Srbije, Skulptorske sekcije međunarodne federacije umetnika, Odbora za kulturu Saveza Srba Francuske, Srpsko-kanadskog udruženja pisaca „Desanka Maksimović” u Torontu, Udruženja umetnika i pisaca „Nekazano” u Baru… Objavio je brojne radove iz oblasti književnosti i publicistike.

Bio je direktor Centra za kulturu „Đuro Salaj” u Beogradu, kasnije transformisanog u Sektor za kulturu, u koji su spadali bioskop „Akademija28”, umetnička škola, scena „Masleša”, galerija „Vizantija” i likovni i književni klub.

Bio je profesionalni art-direktor Srpskog akademskog društva „Vizantija” iz Beograda, direktor Turističke organizacije opštine Lajkovac, a trenutno je na funkciji direktora KC “Hadzi Ruvim” u Lajkovcu .

Nagrade:

• Vukova nagrada Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za naročite rezultate ostvarene u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i nauke
• Zlatna značka KPZ Srbije
• „Smeli Cvet” – republičko priznanje SSO Srbije za izuzetan doprinos u stvaralaštvu
• Priznanje Uprave grada Moskve – Moskovskog doma nacionalnosti za čuvanje i razvoj tradicije, internacionalnog narodnog stvaralaštva i profesionalnomajstorstvo
• Medalja Saveza Srba Francuske
• Povelja Saveza Srba Francuske
• Diploma za izuzetan doprinos na polju portreta, NUBS Beograd
• Povelja „Zograf Longin”NUBS i Društvo „Vizantija“ Beograd
• Povelja Kraljevskog književnog kluba „Karađoršević“
• Vajar godine 2010 – nagrada Agencije „Arte”
• Plakata „Dobrica Erić“Društvo ćirilica Beograd
• Plaketa „Desanka Maksimović „-Srpsko – kanadsko UK Toronto
• Plaketa Dom Kulture Lazarevac
• Povelja“ Istaknuti umetnik zavičaja srednje Kolubare i šumadijske Kolubare“
• Povelja Zadužbinskog društva“ Prvi srpski ustanak Mišar“
• Medalja „Vuk Karadžić“-Podgorica
• Priznanje međunarodnog udruženja književnika i umetnika“ Nekazano“ Bari druge.

Detinjstvo je proveo u Lajkovcu, gde je završio osnovnu školu, srednje usmereno obrazovanje stekao je u Ljigu, mašinstvo studirao u Zemunu, ekonomski menadžment na BK Univerzitetu i diplomirao na Fakultetu za poslovne studije.

Vajarstvom se bavi od detinjstva, a prvu izložbu je imao 1982. godine, kao učesnik savezne likovne kolonije u Dudovici. Od tada je realizovao više od 250 izložbi u zemlji i inostranstvu. Radovi mu se nalaze u galerijama, muzejima i privatnim kolekcijama širom sveta, kao i u vlasništvu Patrijarha srpskog Pavla.

Rukoproizveden je 1997. godine u sveštenog ikonopisca drvorezbara SPC, na Miholjskoj prevlaci kod Tivta.

Savez Srba Francuske je Rankoviću 2020. godine dodelio medalju za značajan doprinos u unapređenju srpske dijaspore u Francuskoj.

Živi i stvara u Lajkovcu i doprinosi promociji mesta. Trenutno je direktor Kulturnog centra Hadži Ruvim u Lajkovcu.

Ranković je , pored ostalog bio učesnik Karavana kulture u okviru Dana Srbije i srpske kulture, koji je 16. juna 2022.krenuo iz Lendave   u Sloveniji, održao programe u Frankfurtu i Cirihu, a posle trodnevne manifestacije u Parizu predstavio se u u Kanu, Bordou i Lionu. Karavan je  zatim gostovao u Beču, pa u Loparama (Republika Srpska), da bi svoje kulturno putešestvije završio 30. juna u Beogradu.Na jubilarnim dvadesetim Danima Srbije i srpske kulture u Parizu Milutinu Rankoviću je dodeljena plaketa Odbora za kulturu i obrazovanje Saveza SrbaFrancuske. Priznanje je dodeljeno za izuzetan doprinos unapređenju srpske umetnosti, jezika i kulture, a osim Rankoviću pripalo je i urednici Kulturnog dnevnika RTS-a Mariji Miljević Rajšić.

Milutin Ranković je ovom prilikom bio i voditelj svečane akademije u Srpskom kulturnom centru u Parizu. U programu su učestvovali: etnodžez kvartet „Balkan omnibus“ profesora Petra Gojkovića, vokalni solisti Madam Piano i Loran Prokopić, KUD „Dimitrije Koturović“ iz Beograda i književnici iz zemlje i dijaspore. U izložbenom delu predstavili su se akademski slikar Nevena Nikodijević, ikonopisac Rada Jovanović, Jasmina Ivanković sa rukotvorinama i Milutin Ranković crtežima.

Organizatori Karavana srpske kulture su Savez Srba Francuske, udruženje Singi art – Mondo kult i udruženje Koreni, a suorganizatori Ministarstvo spoljnih poslova Srbije, Ministarstvo kulture i Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu.

“Svaki put kad se nađemo pred dletom umetnika stasalog uglavnom u narodu odakle potiče sa svojstvima samorodnim, neprocenjivo smo opčinjeni samim jezgrom u njegovoj višeznačnoj prosvećenosti, nadasve razotkrivanjem svoga identiteta i blagodatnih značenja zahvaljujući sarnom dletu i pogledu u najdublje skrivnice duševne. Takva misao se začinje uz ličnost Milutina Rankovića, koji, između ostalih atributa, ima i nešto pripadajuće renesansnom tvoritelju, neumornom tragaču za tajnopisom zavičajnim, ali i onim širim na horizontu istorije i mitskih zagonetanja”.

Ovim rečima Rankovića opisuje Radomir Andrići dodaje:

“Uostalom možemo ga nazvati energetskim izvorom i poduhvatnim nesmirjanikom nad univerzalno duhovnom mapom. Njagove slike i skulpture poseduju stvarno utemeljenje, istovremeno nezanemarujući imaginarne datosti bez kojih umetničko delo ne bi zaokupilo pažnju raznolikih posetilaca. Milutin Ranković je posvećenik suštastvu svih životodajnih elemenata: zemlje, vode, vazduha, šume…”

Ruska novinarka, Elena Natikina za časopis Lepote balkana kaže:

“Imala sam sreću da upoznam Milutina Rankovića kada je sa svojom izložbom došao u Moskvu 2010. godine. Odenuo je lepu srpsku narodnu nošnju, kojom je privukao poglede svih u sali. Nemoguće je bilo zamisliti da taj čovek živi u istom vremenu kao i mi. Učinilo nam se da je Milutin junak iz neke daleke prekrasne bajke, kao i njegovi radovi – sa toliko snage, lepote i ljubavi prema svojim korenima. Kada sam ga intervjuisala, Milutin je govorio da drvo za svoje skulpture nalazi na obalama brze srpske reke Kolubare.Posle toga smo moja koleginica i ja zamišljale kako izleda radionica maestra. U njoj prijatno gori kamin, a Milutin zamišljen rezbari skulpture u drvetu. Ispod prozora šumi Kolubara. Tako talentovan stvaralac ne može živeti u društvu, činilo nam se. Njegov dom mora biti u dvorcu u dalekim gorama. I samo ponekad vajar šeta šumom i obalom reke u potrazi za inspiracijom za svoj rad. U životu se Milutin dokazao ne samo kao veoma talentovan umetnik već i kao odličan predstavnik svog rodnog grada Lajkovca na međunarodnom nivou. On je mnogo godina bio  na čelu turističke organizacije grada. On organizuje međunarodne susrete, a da njima prisustvujemo posrećilo se meni i mojim kolegama,ruskim novinarima. Od tada sam mnogo saznala o Srbiji i upoznala se sa ovom prelepom zemljom zahvaljujući Milutinu Rankoviću i toj njegovoj izložbi u Moskvi”.

Već četvrt veka Milutin Ranković – priznati srpski vajar, svešteni drvodeljar, dugogodišnji poslenik u kulturi, član Matice srpske, Udruženja književnika Srbije, Međunarodnog udruženja „Nekazano“ i brojnih međunarodnih umetničkih asocijacija – svojim skulpturama i zapisima pronosi autentičnu srpsku kulturu širom sveta. Teško je izbrojati umetnike kojima je, kao urednik i umetnički direktor, organizovao izložbe i promocije u zemlji i inostranstvu.

Tako je okupio i svoje kolege iz Srpskog akademskog društva „Vizantija“, čiji je jedan od osnivača, kako bi svoja dela predstavili u Galeriji Pedagoškog muzeja u Beogradu. Ova značajna ustanova osnovana je 24. novembra 1896. godine i jedna je od najstarijih muzejskih institucija u Srbiji.

Februara  ove godine još jednom je promovisana „Zdravica“ Milutina Rankovića, ovoga puta u Parizu.Savez Srba Francuske, na čelu sa Davidom Jakovljevićem, u okviru Dana Svetosavlja, dodelio je Milutinu Rankoviću Svetosavsku povelju – Blagodarje za nesebičan doprinos u očuvanju jezika, kulture i srpsko-francuskog prijateljstva.

Ovogodišnji Dani Svetosavlja u Parizu, koje su organizovali Savez Srba Francuske i udruženje Mondo Kult, započeli su 23. januara u svečanoj sali Crkve Sveti Sava u ulici Simlon, promocijom knjige „Zdravice“ Milutina Rankovića, koju je prošle godine izdala Ars Nova iz Valjeva. Knjiga je prvi put predstavljena u Sutomoru u okviru festivala „Pjesnik – svetionik“, u organizaciji Međunarodnog udruženja „Nekazano“.

U okviru manifestacije, održana je i izložba deset umetnika – kaligrafa, slikara i keramičara iz Srbije i rasejanja, članova Srpskog akademskog društva „Vizantija“:

Tokom Dana Svetosavlja organizovan je i tradicionalni Svetosavski bal na Seni, gde je Milutin Ranković bio voditelj i narator. U jednom trenutku, pridružio se međunarodnom orkestru profesora Petra Gojkovića i zasvirao violinu. Inače, profesor Gojković je inicijator Dana Svetosavlja u Parizu.

Kulturno-prosvetna zajednica Srbije je za 2023. godinu jubilarni 60. put dodelila prestižnu Vukovu nagradu u Svečanoj sali zgrade Generalnog sekretarijata predsednika Republike Srbije na Andrićevom vencu u Beogradu.

Žiri je u sastavu: prof. dr Darko Tanasković, filolog orijentalista, predsednik Žirija; Živorad Ajdačić, reditelj i dramski pisac, Zoran Gutović, izdavač, prof. dr Uroš Dojčinović, muzički umetnik, prof. dr Predrag Peđa Marković, Bora Dugić, muzički umetnik, Selimir Radulović, književnik, prof. dr Elizabeta Ristanović, profesor VMA, Radovan Trnavac Mića, slikar.

Oni su na sednici doneli odluku da jedan od izuzetnih stvaralaca u različitim oblatima,  dobitnik Vukove nagrade za 2023. godinubude vajar Milutin Ranković Vukova nagrada se dodeljuje za naročite rezultate ostvarene u stvaralačkom radu na širenju kulture, obrazovanja i nauke u Republici Srbiji.

Kada govorimo o skulpturama našeg vrsnog umetnika, nekako nam je prva asocijacija hrast a evo i zašto:

“ Hrast je u narodu, još u onom dobu pre hrišćanstva imao određene, praktično, božanske moći. On je nekako i lečio i hranio ljude. Hrast je ujedno i Rastko i Hrist …

Naravno, nije hrast  jedina preokupacija, tu je svako drvo koje rađa i svako tvrdo drvo je predmet moga rada, kao i kamen nađen u Kolubari  ili bilo kom drugom kraju svetaa. U kamenu to nisu baš skuloture prevelikih dimenzija , ali svaki material koji je iz prirode  ima svoju priču samo ako ga poštujete. Svaki material je buduća skulptura  ako ga poštujete. Njegovu strukturu, raditi uz godove, onako kako je drvo raslo, ne ptotiv njih, poštovati one šare u kamenu  i drevnu strukturu, kako se ona taložila kroz vekove i pokušati da pomirite ono što vi nosite u sebi  i prirodu, koja je u svakom slučaju bolji vajar od svakog umetnika”, kazao je za Kiss FM Rankobić.

Milutin je svoj dar otkrio još u najranijem detinjstvu, aevo šta kaže upravo o talentui svojim ranim počecima:

“Prvi moji profesionalni radovi su bili, možda mlađe generacije i ne znaju šta su to bila šinska, zaprežna kola i šta su to bile gumarabe.

To su bila prva zaprežna kola sa gumenim točkovima i takva stara, šinska kola prerađivao je na strugu moj deda i od njih pravio takozvane gumarabe , pa su dolazili ljudi iz različitih krajeva Jugoslavije da ih ovde “okuju” i onda ste tu mogli sresti prvo kolarski i stolarski zanat, pa su se kola onda okivala u metal, gde ste mogli da naučite umetnički zanat, kovanje i na kraju se sve to oslikavalo i to perfektno oslikavalo. Sigurno ni na jednoj primenjenoj akademiji sveta niko ne bi mogao da nađe manu onom “zlatnom preseku” koji je bio rađen na tim zaprežnim kolima, teoriji forme koja je tu primenjena i onako složenim bojama, kao da su to učili vekovima, pa su čak radili najsitnije detalje sa četkicom koju su pravili od jedne dlake koju su čupali teletu iz uveta, kako su radili i stari ikonopisci  u jedanaestom, dvanaestom veku pa i ranije.”.

On nas podseća i na jednu od najvećih izložbi na kojima je učestvovao iz 1995 godineu Muzeju primenjene umetnosti koja za njega ima posebnu vrednosrt:

“Na najvećoj izložbi iz 1995.godine  u Muzeju primenjenih umetnosti  koja se zvala “Izložba srpske savremene pravoslavne umetnosti”, bilo je preko 3000 eksponata i moj rezbareni krst bio je izabran da se uruči Patrijarhu Pavlu, koji je otvarao tu izložbu i to je bila najposećenija izložba kojoj sam prisustvovao. Sva tri sprata muzeja  bila su popunjena eksponatima, a čekalo se i u Vukovom parku, gde su na video bimovima ljudi gledali otvaranje te izložbe.

Naravno, imao sam u svetu i većih galerija od toga, ali to je svakako bila najposećenija.

Takođe, na Miholjskoj prevlaci, povodom jednog jubileja koji se u to vreme obeležavao i tada sam imao priliku da još jedan krst uručim Patrijarhu Pavlu , sa blagoslovom Mitropolita Anfilohija, koji je i zatražio blagoslov od Patrijarha za moj dalji rad . Tu je i moje rukoproizvođenje, dakle hirotesija u sveštenog drvorezbara, koje se dogodilo upravo u manastiru Miholjska prevlaka”.

Ranković se uvek rado priseća svojih početaka iprvih izložbi:

“1982. godine, ne znam da li sam još bio i punoletan,  bio sam srednjoškolac, došao sam u Dudovicu, kod Lazarevca gde se održavala velika, Savezna likovna kolonija, gde je bilo poznatih akademaca iz Slovenije, Hrvatske, Srbije…

Samo sa dva gleta isklesao sam jednu kompoziciju, pokazao im  još jednu i to je za njih bilo impresivno, neki su predlagali da učestvujem već na sledećoj koloniji, a opet, preovladalo je mišljenje da me odmah uvrste upravo u tu koloniju, u prvi katalog, tako da je evo više od 40 godina od prve izložbe, na kojoj sam bio ponosan dečak među sedobradim umetnicima, prvi put uvršten u neku ozbiljnu izložbu i ozbiljan katalog, i gde sam dobio prvu zahvalnicu.To mi je otvorilo i druga vrata.  Kasnije sam postao član Likovnog kluba “Đuro Salaj” u Beogradu, potom jedne međunarodne asocijacije koja se zvala “Rad, mir, sloboda” i putovala po svetu.

Ipak sve je krenulo iz mog dvorišta gde sam uradio dve monumentalne skulpture u mekom drvetu, vrbi, koja je rasla u dvorištu, pa ju je moj deda odsekao da bi pravio kanate za kola, a ono što je ostalo, nekih metar ipo, dva, radio sam uz dedinu asistenciju, koji mi je pokazao kako se koriste keseri dleto, pa i danas radim tim drevnim alatom iako postoji savremeni”, priseća se nostalgično Ranković.

Eto, možda je upravo Milutin Ranković neki ovovremenski Mile koji ide čuvenom lajkovačkom prugom…Možda će jednom baš o njemu neko napisati i komponovati pesmu za neka buduća pokolenja, ali svakako, Milutin Ranković je čovek koji je svakim segmentom svog duha, rada i postojanja zalužio da se o njemu priča i da se pamti. Baš onako kao on priča, pamti i prenosi duh Lajkovca i reke Kolubare širom sveta.