Digitalni nakovanj / Samo ono što može da se popravi, zaista ima vrednost!

​Krojačka radnja  ušuškana u senci starih lipa i jednog ponosnog hrasta dok se svuda oko njih svojom lepotom i mirisima razmeću jorgovani,  hortenzije,  jule i jasmini.

Naš domaćin, majstor Jovo (74), krojač je  sa pedesetogodišnjim iskustvom.

​U svetu brze mode i odeće koja traje „jedno pranje“, majstor Jovo je „anomalija“ . U njegovoj radnji miriše na kuvano vino, čistu vunu i toplu peglu na paru. Ovde zidovi ne govore, oni šapuću kroz stotine okačenih krojeva od žućkastog papira.

Danas je retkost videti nekoga ko još uvek crta kredom po štofu. Da li je krojački zanat sada borba protiv vetrenjača?

​Majstor Jovo se smeška  dok kroz naočare posmatra vrh igle.

„Vidite,  nije to borba. Pre je to neka vrsta tvrdoglavog strpljenja. Danas ljudi kupuju odeću kao što kupuju novine – pročitaju, bace i sutra traže nove. Moje mušterije ne traže odeću. Oni traže oklop. Kad nekome sašijem kaput od teškog vunenog štofa, taj čovek se u njemu ispravi. On hoda drugačije. Zanat ne izumire zato što nema posla, nego zato što svet više nema vremena da čeka da se nešto napravi kako treba“.

​- Koliko je zapravo vremena potrebno za jedno pravo muško odelo, onako „po meri“, kako se nekad radilo, pitam.

​“Ako ćemo pošteno, između pedeset i sedamdeset sati čistog rada. I to ne računam razmišljanje. Prvo vas posmatram kako hodate, kako sedite, na koju stranu naginjete ramena dok pričate. Telo ima svoju istinu koju konfekcija pokušava da sakrije, a ja pokušavam da je uvažim. Prva proba je samo „kostur“ od grubog platna. Tu se kida, obeležava, ljuti se i krojač i materijal. Tek na drugoj probi vidite dušu odela. Ručni rad na reverima, onaj „pik“ ubod koji mašina nikad ne može da simulira… to je ono što daje život“ .

Jovo sa hirurškom preciznošću,  „iz prve“  ponovo uvlači konac u iglu.

​- Spomenuli ste da se svet promenio. Šta je najveća razlika između današnjih materijala i onih koji su se koristili sedamdesetih godina,  nastavljam da propitujem jer,  sve me zanima.

​Majstor kažiprstom povlači naočare ka vrhu nosa,  trepće,  malo se zamisli,  pa kaže:

„Danas je sve „plastika pod maskom“. Čak i kad piše vuna, ona je nekako umorna, bez sjaja. Nekada su materijali imali težinu. Kad uzmete engleski tvid ili i

‘talijansku svilu, vi pod prstima osećate otpor. Taj materijal se bori sa vama, ali kad ga ukrotite peglom i parom, on ostaje u tom obliku decenijama. Imam mušterije koje mi donose kapute svojih očeva koje sam ja šio pre trideset godina samo da im zamenim postavu. To je najveći kompliment – kad tvoj rad nadživi i tebe i onoga ko ga je prvi nosio“.

Sve više me fascinira priča ovog beskrajno simpatičnog čoveka. Nastavljam da se raspitujem.

Vidim  na stolu jednu staru mašinu, crnu, sa zlatnim šarama. Ne liči na ove moderne koje zuje u fabrikama. Uputim Jovu radoznali pogleg a on će:

​“To je moja „Singerica“. Dobio sam je od majstora kod kojeg sam šegrtovao. Ona ne zuji, ona prede. Moderne mašine su brze, ali nemaju osećaj za debljinu. Ova stara gospoja prolazi kroz četiri sloja kože kao kroz puter. Ali, znate šta je tajna? Nije stvar u mašini. Krojač se postaje rukama. Ručni bod je elastičan; on prati pokret vašeg tela. Mašinski bod je krut – on vas zarobljava. Zato se u dobrom odelu osećate kao u drugoj koži, a ne kao u kutiji.

​- Da li imate kome da prenesete ovo znanje? Ima li mladih koji žele da im ruke stalno budu izbodene iglom i isflekane kredom?

​Majstor Jovo uzdiše i odlaže makaze. „Retko ko. Dođu, vide koliko je to sedenja, koliko preciznosti… i odustanu. Svi bi hteli da budu „dizajneri“, da crtaju na kompjuteru. Ali dizajn bez poznavanja reza je kao arhitektura bez poznavanja cigle. Lepo na papiru, ali ne može da stoji. Ipak, pojavi se poneki zaljubljenik. Imam jednog momka, dolazi subotom. Ima oko za detalj. Kad ga vidim kako sat vremena pažljivo opšiva rupicu za dugme, znam da ima nade. Jer, rupa za dugme je lična karta krojača. Po njoj se vidi da li si majstor ili samo radnik.

Posmatram ga.. mnogo je neke tuge u njegovim očima ali i ponosa.

– Čika Jovo,  šta mislite vi o ovoj veštačkoj inteligenciji, o modernim tehnologijama.  Mogu li one da zamene krojača ili bar da pomognu?

“ Jao dete,  ja što sam u životu učio,  učio sam!  Ništa ja o tome ne znam, a pravo da ti kažem, sve me to malo i plaši. Ne kažem da ne valja al ja ću dok mogu da radim ovako kako znam i smatram da nema mašine koja bi to bolje napravila. Al ne kažem da ne valja.  Taman posla.  Ljudi danas gledaju da se što manje muče.  Valjda im kvalitet i nije važan a i slabo se razumeju… ne znam ja to… “

– A imate li mušterija?

“ Pa,  ima.  Dođe poneko. Slabo šiju, uglavnom popravljaju i prepdavljaju.  Volim kad mi dođu devojke pa hoće da za sebe preprave nešto što su nosile  njihove majke, babe pa bogami i prababe.  To je sad moderno.  Kako oni kažu…  Vintidz!  zapamtio sam.  Al ako.  To je dobro.  Nek’ je i „nova moda“  ali je dobra moda.

Dođu i da im sašijem jastučnice,  navlake za krevete,  tako.. uglavnom,  ne pamtim kad sam zadnji put odelo sašio…

​-Za kraj, šta biste poručili ljudima koji misle da je odeća samo komad tkanine?

„Poručio bih im da čuvaju svoje dostojanstvo. Odeća nije tu da vas sakrije, nego da vas predstavi svetu pre nego što ijednu reč izgovorite. Nađite nešto što vredi popravljati. Ako stvar ne vredi okrpiti kad se pocepa, onda nije vredela ni da se kupi. I ne bojte se starinskih stvari – one su preživele jer su vredele i imale razlog da ostanu“!