Sećanja – Ćelijanac sa velikim ćiriličnim “Ć” – Radovan Beli Marković

Radovan Beli Marković rođen je 10. oktobra 1947. godine u selu Ćelije, opština Lajkovac.

Školovao se u Ćelijama, Lajkovcu, Lazarevcu i Beogradu. Radio je ispočetka na benzinskoj pumpi, kasnije kao novinar valjevskog „Napreda” (1978-94), bio je politički funkcioner u Lajkovcu i upravnik lajkovačke Gradske biblioteke.

Bio je autor kratkih priča, novela, pripovedaka i romana. Svoja dela počeo je da objavljuje od 1969. godine. Bio je član Udruženja književnika Srbije od 1976. godine i Srpskog književnog društva od 2000. u statusu istaknutog umetnika od 2009. godine.

Radovan Beli Marković je bio i stalni član-saradnik Matice Srpske i član Srpskog PEN centra. Živeo je i stvarao u Lajkovcu, gde je i preminuo 19.01.2022. godine.

Iza njega ostala su izvanredna književna dela.

Knjige pripovedaka:

Crni kolač – 1983; Švapska kosa – 1989; Godine raspleta – 1992; Živčana japija – 1994, (konačna verzija 2003); Stare priče – 1996; Setembrini u Kolubari – 1996; Male priče – 1999; Aša – 2007; Ćorava strana (izabrane i nove priče) – 2007; Priče – 2010; O svemu će pričati Gavrilo – 2011.

Romani:

Palikuća i Tereza milosti puna – 1976, (konačna verzija u sklopu Starih priča 1996); Lajkovačka pruga – 1997; Limunacija u Ćelijama – 2000; Poslednja ruža Kolubare – 2001; Knez Miškin u Belom Valjevu – 2002; Devet belih oblaka – 2003 (prvo izdanje „Filip Višnjić“, konačna verzija „Narodna knjiga“); Orkestar na pedale – 2004, a drugo “uglađeno” izdanje objavio je Evro đunti,2009; Kavaleri Starog premera – 2006; Kolubarska trilogija (Lajkovačka pruga/Limunacija u Ćelijama/Poslednja ruža Kolubare) 2008; Gospođa Olga – 2010.

Za svoj rad dobio je brojne nagrade i priznanja:

Za Švapsku kosu dobio je nagradu Kulturno-prosvetne zajednice Valjeva, Andrićevu nagradu za knjigu priča Setembrini u Kolubari, za Male priče nagrade „Bora Stanković“ i „Biblios“, za Lajkovačku prugu Nolitovu nagradu i Nagradu „Branko Ćopić“, koju dodeljuje Odbor SANU, za Limunaciju u Ćelijama nagrade „Meša Selimović“ i „Račansku povelju“, za Poslednju ružu Kolubare zlatnu plaketu „Žak Konfino“, za Kneza Miškina u Belom Valjevu Plaketu valjevskog nedeljnika „Napred“, za Orkestar na pedale nagradu „Stevan Sremac“, „Veljkovu golubicu“ grada Sombora za životno delo u pripovedačkom stvaralaštvu, kao i nagradu Ramonda Serbika Književne kolonije Sićevo za celokupno delo.
Uz ova priznanja valja pomenuti i četiri plakete „Hit Libris” Drugog programa RTS-a za najčitaniju knjigu.

Radovan Beli Marković je dobitnik i  Vukove nagrade Kulturno-prosvetne zajednice Srbije 2011. godine za izuzetan doprinos razvoju kulture u Republici Srbiji.

Pored svega navedenog u njegov opus ubrajaju se i antologije, zbornici, dramatizacije…

Pripovetke Radovana Belog Markovića uvrštene su u nekoliko izbora i antologija (na srpskom, nemačkom, engleskom, ukrajinskom i makedonskom jeziku), radiofonski priređivane i više puta emitovane na Drugom i Trećem programu Radio Beograda, a o njegovoj prozi – pored odeljaka u časopisu „Međaj“i tokom minule decenije u “Letopisu Matice srpske” – pisano je i u zborniku „Srpska savremena proza”, „Zborniku srpske književnosti” kao i u opsežnim tematskim blokovima u časopisima “Gradina“i „Književnost“.

Radovan Beli Marković bio je tema radova  Stilske i jezičke igre Vitomira Vuletića; Pesničko pripovedanje Stojana Đorđića, Pesničko pripovedanje II istog autora, Beline Beloga Marina Mladenova, kao i Zbornika radova „Proza Radovana Belog Markovića” sa naučnog skupa posvećenog njegovom delu, uz selektivnu bibliografiju koju je sačinila Branka Jović uz zbornik „Gospodar gištova“sa naučnog skupa održanog u Lajkovcu.

Proza ovog autora bila je i tema doktorskih radova na Filološkom fakultetu i Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu.

Povodom 65 rođendana i 40 godina književnog rada, u jesen 2013. pojavila su se i izabrana dela Belog Markovića u 13 knjiga, čiji izdavač je bila Gradska biblioteka Lajkovac, koja danas nosi njegovo ime, a finansirala ih je opština Lajkovac. Na taj način mala varoš na Kolubari odužila se svom najpoznatijem sugrađaninu.

Poznati srpski književnik preminuo je iznenada, u 75. godini.

Radio je kao novinar u valjevskom listu Napred, a do penzionisanja bio je upravnik lajkovačke Gradske biblioteke.

Književnik Radovan Beli Marković, pisac pripovedaka i romana, bio je trinaesti nosilac počasnog zvanja Valjevac – ličnost 2006. godine. Odluku je tada doneo trinaestočlani Žiri Revije „Kolubara” 11. januara 2007, na dan kada je jedanaest godina ranije osnovano Izdavačko preduzeće „Kolubara”. Za to priznanje je tada bilo kandidovano trinaest Valjevki i Valjevaca, a između dvojice u najužem izboru članovi Žirija su se opredeljivali tajnim izjašnjavanjem.
Uz osvedočeno uspešan književni rad R. B. Markovića, uvećan visokotiražnim romanom „Kavaleri Starog premera”, Žiri je, prilikom donošenja ovakve odluke, imao u vidu i njegovu svestranu privrženost zavičaju. Isticana je i činjenica da su se 2006. navršile tri decenije od objavljivanja njegove prve knjige „Palikuća i Tereza milosti puna” i Plaketa sa likom Ljubomira P. Nenadovića, rad keramičara Milovana Blažića, trajan je spomen na priznanje Valjevac- ličnost godine, uručena Radovanu Belom Markoviću na posebnoj svečanosti.

Književna nagrada „Radovan Beli Marković“, ustanovljena  je 2022. godine, sastoji se iz povelje i novčanog iznosa od 130.000 dinara. Dosadašnji laureati su Slavica Garonja za roman „Šapati Male Vlaške“ i Emir Kusturica za knjigu „Vidiš li da ne vidim“.

Pored toga, u Lajkovcu je osnovan odbojkaski Memorijal „Radovan Beli Marković“, u čast ovog poznatog srpskog književnika, koji je bio veliki ljubitelj odbojke i počasni predsednik OK Železničar.

Marković je sa svojom suprugom Emilijom  lajkovačkoj biblioteci ostavio legat koji se sastoji od  700 knjiga sa posvetom autora, 743 naslova bez posvete, 658 serijskih publikacija, 14 umetničkih slika, dve skulpture u drvetu, replike predmeta iz Lepenskog vira, dve pisaće mašine, rukopise, beleške, fotografije i lične predmete.

Ovaj legat od izuzetne kulturno umetničke i duhovne vrednosti smešten je u prostoru Konaka Radić koji se nalazi pored lajkovačke biblioteke, koja je nakon smrti književnika ponela njegovo ime, a premeštena je na novu lokaciju u Konak Brene Mihailović. Ova dva objekta, sa uređenim okolišem i amfiteatrom, zaista predtavljaju ponos Lajkovca.

“Radovan Beli Marković je stvorio lajkovačku književnu republiku i kao njen doživotni knez sebi dao titulu „mnimi literata RBM“, rekao je Tanjugu akademik Miro Vuksanović povodom Markovićeve smrti.

Kako je Vuksanović naveo Beli Marković je pripovedačku vlast održavao „i nazbilj i nahvao“, po dubrovačkom primeru koji je unosio u predele zavičajnih Ćelija.

„Pri tome je pokazivao da niko u srpskoj literaturi nije kao on bio trostruki original – kao čovek prostrane i lepo naivne dobrote koja uvek nosi bar dve neostvarene želje, kao pisac koji oblikuje nepoznati svet od onog što je svima poznato i kao tvorac jezika kakvim se pre njega nije pisalo“, kazao je Vuksanović.

Nagrađivani pisac je istakao da je u prijateljstvu sa Markovićem godinama s radošću proveravao njegovu nijansiranu odanost.

„U njegovim knjigama video sam „žive“ ljude koji nigde nisu živeli. U razgovorima, sve do poslednjeg kad mi se ove godine javio na Badnji dan, slušao sam kako s lakoćom obavlja svoj glavni posao – građenje nerazumljivih reči koje svi razumeju“, kazao je Vuksanović i dodao da je Marković iz porodičnog prezimena odvojio reč Beli.

„Belo Valjevo dizao je da bude prirodno središte njegovog belog kolubarskog sveta i nenadano otišao da sve posmatra iz svojih belih oblaka pod čijom senkom sada tuguju čitaoci“, kazao je Vuksanović.

Akademik Matija Bećković zajedno sa predsednokom Srbije održao je antologijski govor pred skulpturom Radovana Belog Markovića na Povlenu.

„…Skulptor Milutin Ranković našao je Radovana Belog Markovića u hrastu, začaranog u hrastovom jeziku čim je otputovao lajkovačkom prugom. Nije ga vajao nego svog prijatelja izbavio i izveo belom svetu na videlo. Zna se da je Hrast Rastko i Badnjak i Hrist pa nije čudo što se u hrast sklonio i hrastoliki Radovan Beli Marković. Onako kako je opisana  bela boja opisani su i Beli Marković i Beli Povlen i Belo Valjevo. Znaalci kažu da je to boja duhovnosti, kreativnosti i jasnoće, da slavi svetlost, dobrotu i nevinost, da podseća na čistoću ljiljana i jagnjeta, da je to boja savršenstva kojem je težio i posvetio život jezički Beli Mag, Radovan Beli Marković.

Na pitanje: šta se beli u gori zelenoj, il je snijeg ili su labudovi- od danas tačan odgovor glasi: nit je snijeg nit su labudovi već se beli na Belom Povlenu Radovane Beli Markoviću. A gde još ima nešto što nigde drugo nema sem u belom oblaku iznad Belog Valjeva!?” rekao je prilikom otkrivanja spomen obeležja Matija Bećković na Povlenu 28. avgusta 2022. godine.

Trebalo je neko od prijatelja, saradnika, članova porodice Radovana Belog Markovića da kaže reč, dve o ovom neponovljivom čoveku…Trebalo je neko, ali…

Ja ostadoh dužna… Umorio se kaze od svakakvih novinara, neće više sa bilo kim da govori,  ali sa „svojom Ćelijankom“  pristaje da uradi dokumentarac o svom zivotu… Nismo ga završili…zapravo, nismo ga ni otpočeli, samo smo sve zamislili…

Uživala sam u svakom razgovoru sa njim.  Mi nikada nismo ćaskali… Poštovali smo se… Uvek smo vodili dubokoumne razgovore… cenio je to što nikada nisam pametovala,  što sam kao dete zapitkivala: “ A šta je limunacija? Šta beše japija, to mi zvuči poznato. To je nešto kod nas u selu, čula sam za to? “

To naše međusobno poštovanje izraslo je iz prepoznavanja i tišine našeg zajedničkog tla. Tla po kome smo oboje, u različitim vremenima, pravili prve, nesigurne korake. Radovan Beli Marković, književnik čije ime danas odzvanja u seoskim pričama, bio je moj svetionik. Nije to bio klasičan idolopoklonički odnos, već duboko poštovanje prema čoveku koji je od našeg kraja, od naših reka i šuma, od svake borove iglice i svakog kamena, stvorio univerzum.

Njegov jezik… E, to je bio jezik kakav se nigde drugde nije mogao naći. Pun arhaizama, neobičnih obrta, nekakve čudne, iskonske melodije koja je uvek mirisala na zemlju i na zaboravljene priče. Divila sam se toj hrabrosti da piše tako, da izlazi iz svih okvira, da stvara svet koji je istovremeno i naš i samo njegov.

Kada sam, stidljivo i sa strepnjom, objavila svoju prvu zbirku pesama, nisam smela ni da sanjam da će baš on biti taj koji će napisati recenziju. Ipak, dogodilo se. Pročitao je moje stihove, one iste stihove u kojima sam pokušavala da uhvatim duh našeg kraja, na svoj način. Njegova recenzija nije bila samo kritika. Bila je to razmena duša, prepoznavanje u ogledalu reči. Rekao mi je da u njima vidi nebo iznad Lajkovca i tišinu šuma Vrače brda, rekao je da pišem s dušom. Bilo je to priznanje koje je vredelo više od svih nagrada.

“ Njena poezija i njena smernost, uporedive su sa nekom vrstom verske trpeljivosti i odlučnog nepristajanja svojstvenih čistim dušama i trepetnim srcima, kakvih na današinjim “rasprodajama svega i svačega” nikada biti neće, zato što jednistavno nemaju cenu…” rekao je ovaj veliki čovek čitajući moj rad i to je najveća nagrada koju mogu dobiti.

Jedan savet želim da podelim sa svima vama koji pišete. Savet koji mi je dao, a koji je mnogo uticao na moj rad i moje ogromne dileme.

Pre nego sam odlučila koje pesme će se naći u zbirci, zahtevao je da mu sve pesme ostavim na mesec dana, da ih zaboravim, da ih ne čitam i ne podsećam ih se. Nakon mesec dana, savetovao me je, sedi, one pesme koje ti tada privuku pažnju i koje “osetiš” , to je to.

Naši razgovori su bili moji najdraži rituali. Pričali smo o pisanju, ali i o životu. O tome kako se reči hvataju u letu, o tome koliko je važno pamtiti, o tuzi koja se leči pisanom rečju. Nije mi davao savete, već je delio svoja iskustva, svoje dileme i radosti. Naučio me je da je pisanje iskrenost, da se ne može pisati o onome što nisi proživeo na bilo koji način, u zbilji ili iluziji, da je svaka reč zrno istine.

Prošlo je neko vreme od kada je otišao. Tišina je ostala, ali nije prazna. Puna je uspomena, njegovih reči i naravno, njegovih knjiga koje i dalje žive i dišu. Ponekad, dok šetam stazama našeg sela, čini mi se da čujem njegove korake i kuckanje štapa i da vidim njegovu senku kako se ogleda u reci. Nije otišao, samo je prešao u drugu priču. A ja? Ja nastavljam da pišem. Ne onako kako je on pisao, već onako kako sam naučila od njega: iskreno, s dušom i sa sećanjem na sve one razgovore koji su mi zauvek promenili pogled na svet.

Sećam se, rekao mi je jednom: „Piši. Piši, jer reči su jedino što ostaje.“ I ja pišem. Za njega, za naš kraj, za sve tišine i sve priče koje čekaju da budu ispričane.

Ipak, ne može uz ovakvog čoveka moja reč biti poslednja… Neka Radovan kaže, neka vam on objasni i ko je i odakle, a Boga mi i ko smo mi sami bili, a šta postali:

„ĆELIJE, selo moje, na šumadijskoj obali slavne Kolubare, podno Čovke i Vrače Brda – dragi Bog je tako naredio…

Ćelijanci su, uopšte uzev, „duševno ćirilični“, gramotni kao i bezgramotni, ostavši na crti i u vremenima kad sve mogaše biti (taman kao i danas, pogotovo zlo ako je i naopako!), pa nije utubljen nijedan u Boga Ćelijanac „latinično prepletene duše“, prem ako su se gdekoji turčili za lulu duvana, ali Turci kaurske jazije fermali baš i nisu…

Suštog Ćelijanca, ma i u dolami bojnog vojevode ili žandara iz špila karata, lako ćeš poznati: svaki je Ćelijanac pomalo na ć!

I šajkače im stajahu nekako na ć!

S ćirilicom u vezi to kanda i nije, ali pošto je – ipak! – sve sa svačim u nekakvoj vezi, pogotovo u selu Ćelijama, uzeti se može da je šajkača svakom Ćelijancu stajala kako je stajala, na ć, što se gdekojima činjaše kao jedino ispravno, uz takođe gotovo znanje: „Šajkača je na svome doklen je na glavi!“

Ne znam, na stvari, ni kako im uopšte stajahu te šajkače, znam samo da su se jako proredile, ali to i nije neko znanje, svi to znaju i ćute, premda je, voistinu, pretežnije čislo obesšajkačenih glava sproću čisla obezglavljenih šajkača… „Ima ko i o tome vodi brigu i na visoke atrese odašilje izveštje…. Latinicom – latinicom!“

I Milutin onaj Stević, koji bi zbog sturene šajkače i ubio, pred dragog je Boga pristanuo, kažu, kao na slikanje za legitimaciju: lomio je možebiti prste, mešte da šajkaču gužva, grehe svoje ispovedajući, čime je dragog Boga udostojio taman koliko i lajkovačkog poreznika… „Dobro, takav je možebiti i red, uvrh nebes kao i u poreskoj upravi, ali nije u redu što mu šajkaču pod mišku nisu turili (kao onoj, iz Gornje Psače, Janoki: s vretenom i kudeljkom preslicu, u Večitosti da ne gubi dana!), za Onaj svet dok su ga naređivali, ni Karađorđevu na persi zvezdu… makar jednu od tri, u Milutina koliko ih se zateklo… Bilo je sveta i sveta, na ukopu kao na vašaru, kao da se jedno doba sohranjuje, ćirilična Srbija i kraljevska kruna, i svi su videli to što su videli: brez šajkače raba Božijeg tamo Milutina, ali niko ni mukajet, niko! „

A Milutinu pomenutom Steviću šajkača je baš stajala, kao i on pod šajkačom: „Ličit Ćelijanac, Srbin, pa to ti je!… Sve pod konac, odejanje i ukopni arč, uređen sanduk kaonoti na glagol gazdinska kuća, ili onaj, za mrsnu daću, na pokoj tamo astal, premda ni na glagol ni na pokoj (šajkača je i na pokojniku i pokraj pokojnika samo šajkača!), već sve nekako na ć, kao Milutinova mršta među povijama… Mršta među povijama, da, ali ne kao trn iz pete dok se vadi, već kao da je, kod Maksima, učitelja, s ćirilice na latinicu pod starost (i pod moralno!) mučno prelazio, trpeći nesnosime bolove, kad je i poznao kako je bilo sa Uništa onom Radisavu, na kolac dok su ga naticali…

I šta o šajkači jošte da se kaže?

Ko ni avlije ni kapije ne imađaše, pod tumbasovima ko je noćivao, šajkaču je imao i jutrom bi je, spavaćiv, na ć dogonio, ogledajući se u barici kakvoj, tvrdo pouzdan da ga šajkača na ć jednači sa onima koji su u svom krevetu sanak boravili…

Eto, kako sam čuo tako i pripovedam, ponajlak i ćirilično, sedeći na kamenom pragu štono isijava toplotu onih koji su pre mene na njemu sedeli, ko duvan pušeći, ko travku setan grickajući… To je prag lepe kuće moje, kuće koje nema, slizani prag od duševne tvari; razumeli smo se… Ako baš i nismo, neka bude kao da jesmo: ćirilični smo ljudi, pod strehom-nestrehom ćiriličili su vrapci, ćiriličila i frula u dolu; nije sramota ćirilično zapodevati o onome čega nema…

Eh, da… Ćelije se, od postanja, rekosmo, sa Ć započinje, kao što se i svakog Ćelijanca prezime sa ć površuje, prem ako Ćelijanci bejahu utvrdo da je i inače ovog sveta svaki čovek pomalo na ć. I onaj ko na prestolu sedi, taman kao onaj kome krate i tanjir pihtija o Bogojavljenju…

Bejaše, ne da ne bejaše, i Markova u selu Ćelijama, i Lavrova, našao bi se, u knjigama starostavnim, i gdekoji Prohaska, Šešlija, štokakav Drpa, Gorski, pa i Ravnogorski, slabo će mi kogod verovati da se i nekoji Žrleka ispreka dognao, ali se i u njihovim tako prezimenima svršetak na ć podrazumevaše, kao na vaški odsečen rep, duševna oćiriličenost pride: ne bejaše greda ako je i ne imađaše, ni koliko za noktom crnila…

Teško je, naime, pogotovo za nekog ko se palcem potpisivaše – imanje i nemanje rabošeći po drenovom štapu – jemstvovati da je duševno oćiriličen, ali se zna i pripoveda da su se i Prohaske ćelijančili, taman kao Lazići i Markovići, koji su selo sinorili… Duše valja, Žrleka se, vele, dugo držao po strani, zažrlekčen preko svake mere, ali se, najposle, i on, takav-nikakav, „brez ć i brez sebe“, domčao reda u vodenici: „Tad je i inače sve na svoje mesto došlo: i krvatskim oficerima su dodali čin više po epoletama pod kojim su na bajonete Srpčad naticali: Država sve može, ako joj se `oće… Može da razvidi i sa ćirilicom šta je i kako je, a da je do nokata dogorelo – dogorelo je, i preko onog pod noktima crnila, jašta nego dogorelo!“

U ćiriličnu šeputinku su mi, po rođenju, pupak vezali, babica bejaše nekoja Jelisavka, slabo pismena, ali mi je pupak svezala na ć, „brez pogreške“, što je i doktor Banković potvrdio, a ni regrutna komesija ne nađe falinke… „Iz takvog pupka čvornovato će se drvo isturiti, ukoliko bi regrut na frontu ostao“, rekao je usukani tamo major, u čijoj su duši potitravale pukovničke zvezdice, iskosa gledajući moj potpis: ćirilskim slovima, kad mi se učinilo da sam ka kući svojoj, lepoj i dalekoj, „brez svog imena krenuo…“

I taj potpis… Učiteljica Branka, gospojica Ignjatovićeva, vodila mi je ruku, dok iz duševnog mog supreta nije iščeprkala zapretana slovesa, ćirilska, a onda je sve nizbrdicom krenulo: u trećem razredu, kad smo, kao preko sleđene brvine, s ćirilice na latinicu prelazili.

Na pročelju Pavlove mehane, uto, pojavio se i natpis RESTORAN, što su oni koji su latinicu bolje sveštili kao PEKTOPAH čitali, zbog čega je jednom dviščetu, slabo osentanom u toj pravopisnoj zavrzlami, „koža očla na banderu“, pa su se, iz stranskih auta, takođe neosentana Švapčad, čudom čudila, zapitkujući svoje roditelje: „Muter, Fater, zašto je jagnje izašlo iz kože? Warum?…“

Čovek se, stareći, sam od sebe udaljava i gubi račun o svom postojanju, tako sam se i ja dockan opsetio da nije škoda ako se i Seljačka buna ćirilično na svet izdaje – sve dok je neupitno da je Matija Gubec buljuk neznavenih gubeca predvodio, a Karađorđije – Narod i Narodnu vojsku…

Izvan svakog sporenja, međutim, ostaje da i Matija Gubec bejaše donekle na ć… „Na ć, jašta nego na ć, u blatu do kolena samom sebi ostavši, sa usijanom krunom, za koju se neće otimati nijedan naslednik…“

Ali malo je, premalo, ostalo od onoga što je nekoć bilo: ćirilica se naglo istražuje, kanda je preteklo koliko za ćelijansko duševno pletivo i na udovoljstvo tamošnjem jednom spisatelju, koji je gotovinom, vele, isplatio oćiriličenje njegovog tamo nadgrobnika!

Priča se kako će i Početak bune protiv dahija olatiničiti… Bože mili, čuda velikoga!

Ako se to zbude, ni za Hajduk Stanka nema spasenija, osem da se sam roman preplete i drukčije upravi, te da se, od Đurđeva do Mitrova danka, Naslovni lik prehranjuje kao kaldrmdžija!

Rasrbili su, rašćiriličili i u pretežnom čislu rašćelijančili i same Ćelijance…

Možebiti da sve i ne stoji tako kako se pripoveda, ali s ćirilicom kako nibud da stajalo – tako stoji i sa ćirilskim narodom! “