Sećanja – Velimir Velja Pavlović

Postoje ljudi koji su na sebi svojstven način dali pečat jednom vremenu, jednoj epohi i ostavili u amanet  uspomene koje nas na neki način obavezuju da sledimo njihov primer kako živeti, raditi i slediti svoje snove. Ovo je priča o čoveku kojim se ponosi Kolubarski okrug, a posebno opština Lajkovac i selo Ratkovac jer odatle potiču njegovi koreni.

Velimir Velja Pavlović rođen je u Beogradu 17. juna 1953.godine, a preminuo je 2. februara 2022.godine.

Bio је srpski novinar i televizijski voditelj. Maturirao jeu Trećoj beogradskoj gimnaziji. Studirao je matematiku, pa diplomirao novinarstvo na Fakultetu političkih nauka 1978. godine. Pavlović je od 1980. radio kao novinar Studija B. Pisao je za Vreme, NIN, Politikin zabavnik, Ilustrovanu politiku i Pravoslavlje.

Tokom rada više puta je bio cenzurisan.  Profesionalno je bio prepoznat po autorstvu emisija Nivo 23, Duhovnici i Nezaštićeni svedok. Napisao je i knjigu „Nivo 23“ na osnovu istoimene kultne emisije .
Prepoznatljiv je bio i po razgovorima  sa eminentnim gostima vođenim burnih devedesetih,koji su predstavljali izvanrednu sliku vremena, podsećajući nas i na neke ljude koji više nisu među nama.
Velimir Pavlović je od 1978. godine radio u Studiju B. Od 1983. bio je urednik kulturnog programa Radija Studio B. Bio je prvi urednik TV programa Studija B, zabranjenog policijskom akcijom posle 45 minuta emitovanja, 28. marta 1990. Petog oktobra 2000. godine, sa demonstrantima upada u prostorije Studija B i objavljuje vesti o padu Miloševićevog režima. Do ranih jutarnjih sati sledećeg dana uređuje i vodi karnevalski TV program posvećen ovom istorijskom danu.

Vodio je emisije poput magazina“Kultura na raskršću”, TV magazina“Kulturni kalendar”, naučnopopularni TV magazin “Kostakako”, TV tok-šou „Nivo 23“, „Nivo politika“, putopisne TV serije „Amerikanski Srbi“, „Duhovnici“, kao i TV portrete urbanih heroja „Nezaštićeni svedok“.
Radio je kao redovni saradnik kulturne rubrike dnevnog lista “Politika”, urednik kulturnog programa Televizije Politika, objavljivao u mnogim magazinima i časopisima.
Četrdeset godina se bavio novinarstvom.

Bio je član Udruženja novinara Srbije. Dobitnik je nagrade Narodnog muzeja u Beogradu (1987) i Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije (1991).

U sjajnom intervjuu za list “Novosti”, Pavlović je jednom prilikom za sebe rekao da je “ gradski monah” i to su možda prave reči koje bi najkraće mogle opisati ovog neprikosnovenog čoveka koji je ostavio neizbrisiv trag u srpskom novinarstvu.

U razgovoru koji je za “Novosti” sa njim vodila novinarka Suzana Bijelić 2014.godine Pavlović kaže:

“Nisam diplomirao matematiku, ali sam je studirao. Moje društvo je igralo karte, fudbal, svirali smo gitare, ali se i takmičili ko je bolji matematičar. Matematika je mnogo povezana s duhovnošću i  apstraktnim umetnostima. ..

U Studiju B sam dugo bio jedini diplomirani novinar, ali većinu stvari o poslu shvatio sam kasnije. Između ostalog, smatrao sam da treba da učim psihologiju. Ja sam po ceo dan u Studiju B, ali neko ko dođe sa strane može da oseti jezu, pa morate pažljivo da mu pristupite. To pogotovo važi za ljude iz kulture. Osetljivi su. Zbog toga je ono moje mucanje kad postavljam pitanja na neki način namerno.

Mogu ja i bolje da govorim, ali kad vidim da sagovornik ne demonstrira apsolutnu sigurnost, onda to primenjujem, da mu bude lakše. Na televiziji je početak razgovora najvažniji. Sasvim je normalno ispasti i budala, jer nije ovo jedini trenutak mog života. Sve se računa. Važno je da pokušaš da plasiraš ideju, objasniš sebe, pronađeš saveznika za ono što hoćeš da uradiš. Nikad neću zaboraviti intervju sa akademikom Nikolom Miloševićem. Nije bilo boljeg govornika od njega. Kada sam kao novinar početnik završio intervju sa njim, rekao sam: „Jao, bio sam preplašen, a lepo je prošlo“. Pitao me je od čega sam se uplašio. „Pa, od vašeg ugleda“. A onda sam čuo: „Da znaš koliko se i ja plašim svog ugleda“. Nikada ni u šta nisam baš siguran, ali verujem da to što radim valja i da treba da ide. Teško je razmišljati o tome šta će biti, kao da li će avion u kom sedite stići do Londona ili se srušiti. Funkcionišem tako što ustanem ujutru, shvatim da se približava Božić i da bi trebalo napraviti lepe emisije”.

Na pitanje novinarke koje je glasilo:

“ Vaša emisija je „hrana za glavu“. Čime se vi „hranite“? Pavlovic je kroz smeh odgovorio

“Zelenišem, povrćem”,a potom nastavio, “Trenutno postim. U ovom modernom dobu mnogo vremena provodim na internetu, gledam filmove, slušam muziku i spavam okružen knjigama. Gotovo da ne idem u pozorište, jer sada najveći glumci reklamiraju čips ili se guraju da uđu u neku tupavu seriju, a oni mlađi teatar koriste kao odskočnu dasku – za reklamu za čips. Ni izložbe mi više ne prijaju. Svi dođu navodno da vide izložbu, a u stvari žele da budu viđeni. Posle ti treba vremena da povratiš svoje energetsko polje na tačku ravnoteže. Sada mi više prija odlazak u moju vikendicu, gde gajim cveće, šišam travu, brinem o drveću, farbam ogradu, hranim ptice…”

– A ko su za Pavlovica duhovnici?

“To su, kako je u ovom intervjuu za NOVOSTI  rekao, svi veliki umetnici, pisci, jer moraju da se posvete poslu kao monah molitvi kako bi napravili nešto posebno. I skromni su. Čak sam imao emisiju „Nezaštićeni svedok“, koju je ukinuo Timofejev. Bavila se tim gradskim monasima, ljudima koji za svoju ideju žive van sveta, a usred Beograda. Možda sam vam simpatičan, ali i ja sam neka vrsta gradskog monaha, mada većina ljudi ne vidi to kao nešto simpatično. Rekao bih da je ta većina na splavovima”.

Tema Pavlovićevog serijala „Duhovnici”, bio je manastirski život, asketizam i traganje za višim sferama misaonosti i smisla postojanja na ovoj planeti. Početni podsticaj za ovaj serijal bile su mu reči Jovana Dučića: „Niko danas ne zna kolika je beda i uniženje ne smeti ostati sam sa sobom”. Shvatio je naime da je u eri kompjutera i televizije prekinuta komunikacija čoveka sa samim sobom i da se ljudi osećaju veoma usamljeno ukoliko ih stalno nešto ne zabavlja.

Smatrao je da monasi imaju dušu pesnika.

“Rodi se tako čovek za neki drugačiji svet, drugačiji način života i primer nama ostalima” rekao je Pvlovic

Radeći ovaj serijal, gde je kako je rekao, naučio da može drugačije da se živi:

A na kraju ove price  Pavlovic je izveo zakljucak o svom životu:

“Bilo je mnogo dobre, nove muzike, video sam nekoliko dobrih filmova, rekao bih i da je moglo bolje i da nisam ispunio svoja očekivanja. Hteo sam da uradim više „Duhovnika“i  da emisija „Nivo 23“ tokom Sajma knjiga ide svakoga dana…”

(*„Velja Pavlović: Ja sam nekakav gradski monah”. NOVOSTI).

“Politika online” u tekstu„Traganje za višim sferama” navodi da je Velimir Pavlović  nazivao plemenitim duhom „našeg malog mista” i stilom života onaj davni Studio B. U svom novinarskom radu, dugom više od četiri decenije, bio je, ako zanemarimo neke kratke izlete, veran Studiju B, kojeg je poistovećivao sa stilom života.

*(Поповић, Гордана. „Трагање за вишим сферама”. Politika Online).

U izdvojenom odeljenju lajkovačke osnovne škole “Mile Dubljević” u selu Ratkovac, Pavlovićevom zavičajnom mestu, u maju prošle godine otvoren je njegov legat. Do otvaranja je došlo najviše zahvaljujući zalaganju Katarine Pavlović, Veljine supruge.  Legat je zvanično otvoren dizanjem Veljine gusarske zastave, a upotpunien jenastupima popularnog benda ,,Artan Lili“ i Tria Ane Ćurčin. Imajući u vidu prostor, legat se može nazvati i svojevrsnom spomen kućom poznatog srpskog TV novinara.

Tu je smeštena bogata Veljina lična biblioteka, njegove lične stvari, fotografije iz detinjstva, predmeti koji ilustruju njegova brojna interesovanja i hobije: gitara i note, pribor za pecanje, vesla… Prostor, osim slika i fotografija iz Veljinog stana, oplemenjuju i slike koje su specijalno za legat uradili naši renomirani umetnici – Milica Vučković, Biljana Willimon, Slavko Krunić i drugi.

Prisutnima se tada, prilikom otvaranja legata biranimi toplim reëima, sa velikim pijetetom prema Velji, obratio Otac Ilarion, vikarni episkop novobrdski patrijarha Porfirija і njegov izaslanik na otvaranju legata:

,,Velja je na iskren i autentičan način prenosio izvornu atmosferu crkvenog života. I to na jedan umetnički, kreativan način. Njegove emisije iz serijala

“Duhovnici” su posebno dragocene. Zato mi je čast i zadovoljstvo što sam sa vama, jer patrijarh Porfirije nije mogao doći, sabor i dalje zaseda. Sa tog sabora sam došao na ovo vaše sabranje i radujem se tome. Kako se kaže na jugu Srbije ,neka je “so pesmom“. Nek bude sa pesmom, u dobrom raspoloženju, sa dobrom verom. Čini mi se da, kao i Velja, treba sa hrišćanskim opredeljenjem da usmeravamo svoje živote. Bez obzira što ima mnogo toga lošeg što čovek može da zapaža, ipak treba svi da se opredelimo da dobro pobeđuje, a takva vrsta životnog opredeljenja i stava osećala se u Veljinom stvaralaštvu. A kao da je dodir tog nekog duha i sa ovim mestom, tako da neka se Velja raduje u carstvu nebeskom, a mi da se radujemo susretu ponovnom”.

Poznato je da je Velja bio i veliki poznavalac muzike, tako da je na otvaranju govorio i legendarni srpski roker i njegov prijatelj Zoran Kostić Cane,frontmen  grupe ,,Partibrejkers”:

“Drago mi je što postoji ovaj legat i što je Katarina uložila mnogo snage i novca za sve ovo, što ljudi mogu da dođu i da vide još jednu kulturnu tačku, knjige našeg Velje, slike, njegova interesovanja, njegovu unutrašnjost i spoljašnjost. Hvala vam što ste došli, dolazite i dalje!“ Značajnu ulogu u obezbeđenju i uređenju prostora za legat imala je Biljana Žujović, direktorka matične škole ,,Mile Dubljević, koja veruje da će ovaj prostor živeti:

“Neizmerno mi je zadovoljstvo što sam deo ovog nesvakidašnjeg događaja. Katarina Pavlović mi je pre nekih godinu i po dana izložila svoju ideju o otvaranju legata i slučaj je hteo, mada ne verujem u slučajnosti, da se baš u Veljinom Ratkovcu nađe prostor za koji je ona, kada je videla, izjavila: ,,Da, to je upravo ono što bi se i Velji svidelo“. I tako, dan po dan, korak po korak, za nekih godinu dana zahvaljujući prvenstveno Katarininoj bezgraničnoj energiji, entuzijazmu i upornosti, došli smo do današnjeg dana. I sada sledi pitanje koje svi ovih dana postavljaju: šta dalje? Poznajući Katarinu, sigurna sam da će ovaj legat živeti, da će ovo biti mesto gde će dolaziti svi oni koji žele nešto lepo da vide, čuju, pročitaju, da kvalitetno provedu svoje vreme. Da će ovo biti mesto na kojem će se odigravati kulturne manifestacije: književne, muzičke, likovne, kakve god, alisam sigurna da će legat živeti“.

Katarina Pavlović je izjavila da je Legat – Spomen kuća Velje Pavlovića zamišljen kao prostor koji će biti korišćen za kulturne događaje, kao što su promocije knjiga, izložbe, muzičke i umetničke večeri, za sve ono bez čega Velja nije mogao da zamisli svoj život. Takođe je najavila da će biti uvršten u turističku ponudu Turističke organizacije opštine Lajkovac. Zahvalila se na podršci opštini Lajkovac i OŠ ,,Mile Dubljević“, a Legatom legendarnog novinara Velje Pavlovića Ratkovac se upisao na kulturnu i turističku mapu Srbije.

Za naš serijal “Sećanja” o Velji govori njegova supruga Katarina, koja nam je predstavila ovog sjajnog čoveka iz nekog, nama manje poznatog ugla. Ona govori o tome kakav je Velja bio kada se pogase mikrofoni i kamere, ali i o samom legatu:

„ Svaki put kažem da mi je puno srce kada dođu ljudi da posete legat i kažu mi svoje utiske. Imamo knjižicu, da ne kažem sveščicu utisaka i najslađe mi je bilo kada je pre nekoliko dana, da kažem tako, žargonski, bila gomila dece iz izdvojenih odeljenja Osnovne škole „Mile Dubljević“, njih tridesetak. Oni su se toliko lepo proveli a i ja sa njima i onda je jedna devojčica  u toj sveščici utiska napisala samo „Prelepo“ i svoje ime i prezime. To su deca od prvog do četvrtog razreda.“

O svom suprugu, Katarina kaže:

„ Najdragocenija stvar koja u životu jedne žene može da se desi je kada nađe takvu osobu za partnera.On je bio kvalitetan u svakom smislu reči.  Meni je Velja bukvalno učinio život najlepšim na svetu i posle njegovog odlaska ja sam samo znala da neću dati da se on zaboravi“.

Katarina je u intervjuu za naš serijal (ceo intervju možete poslušati ispod teksta) govorila i o vremenu koje su ona i Velja provodili sa komšijama i prijateljima u Ratkovcu, o njegovim delima, zbirci priča, eseja „Treba vremena da ostaneš mlad “, o snovima, svakodnevnim sitnim radostima, karijeri i naravno o legatu…

“Kulturo, zbogom” ‒ jedna je od brojnih poruka kojima su se na društvenim mrežama prijatelji i poštovaoci opraštali od Velimira Velje Pavlovića. Ovaj kratki izraz sadrži u sebi sve ono što bi moglo da se naširoko ispriča o našem zagađenom medijskom prostoru u kome je Velja Pavlović koračao na svoj osobit način i tako postao dobri duh Beograda, njegove kulture, rokenrola i promoter duhovnosti