SVI (ZA)JEDNO – Ruka mala i ruka veća i tu je sreća! Veliki značaj ličnih pratilaca za decu sa smetnjama u razvoju.

Kroz projekat „SVI (ZA)JEDNO donosimo vam još jednu dirljivu priču o iskustvima ličnih pratilaca dece sa smetnjama u razvoju, a ovoga puta reč je o Sunčici Stojanović i njenom radu sa dečakom koji je pohađao predškolsku nastavu u vreme njihovog druženja.

Sunčica se za ulogu ličnog pratioca prijavila pre svega zbog svoje velike ljubavi prema deci. Ona je inače mama i baka i deo svog vremena želela je da posveti upravo deci.

Dečaka koji ima autizam i kome je bila neophodna asistencija ličnog pratioca upoznala je u njegovoj porodičnoj kući, nakon što joj je upravo on dodeljen za rad. Pre toga se nisu poznavali i postojala je trema i neizvesnost zbog tog prvog susreta i obostranog prihvatanja, ali je sve proteklo i više nego dobro, jer je zagrlljaj usledio odmah pri prvom kontaktu, priča ona.

Obzirom da nam je ovo prva priča o mališanu koji ide u vrtić, pitali smo Sunčicu da nam ispriča kako je  izgledao jedan njihov zajednički dan.

„ Ja sam ga ujutru uzimala od kuće i odvodila u vrtić. Moj zadatak je bio da budem tu kada jede, igra se, crta, piše, da ga odvodim do toaleta, da ga, ukoliko više nema strpljenja da sedi u kolektivu izvedem da prošetamo…Moram nešto da kažem i mnogi će verovatno da me shvate pogrešno, ali tu ljubav koju ova deca pružaju, često ne osetiš ni od svog sopstvenog deteta. Ja sam se za ovog dečaka jako brzo vezala, i bilo je dana kada sam ga ostavljala kod kuće i nakon toga pola dana plakala iz nekog ličnog poražavajućeg osećaja što za njega ne mogu da učinim mnogo više.

Taj njegov pogled, zagrljaj i osmeh istovremeno zadaju toliko i bola i topline u isto vreme. Nama kao ličnim pratiocima nije bilo dozvoljeno da vreme sa decom provodimo i van vrtića i mi smo se uvek rastajali na kapiji njegove porodične kuće. To su bili momenti kada se srce cepa, jer me on vuče za ruku da idem sa njim, negoduje zbog rastanka…Zaista neopisivo težak osećaj.

Mnogo puta, kada se vozimo autom do vrtića ili nazad do kuće, on ustane sa zadnjeg sedišta i počne da me grli, a nama ti bliski kontakti sa njima nisu bili dozvoljeni. Ja protiv toga nisam mogla da se borim i uzvraćala sam svu tu ljubav koju mi je on pružao.

Nakon prvih desetak dana rada sa njim, mislila sam da ću da odustanem. Verovala sam da nemam snage da se izborim sa svim tim, ali sam ipak izdržala, zahvaljujući razgovoru sa asistentom  i sa svojim duhovnikom. Smatrala sam da ja kao čovek ne mogu ništa da mu pomognem i nije mi bilo jasno zašto sam onda uopšte tu. Kroz pomenute razgovore shvatila sam da je zapravo ljubav koju dobijam i uzvraćam najveći benefit koji je ovom detetu potreban i onda sam ostala uz njega.

Nakon nekog vremena, počela sam da shvatam i drugu stranu svoje uloge.

U početku, on se nije odvajao od mene. Ukoliko bi deca išla negde sa vaspitačicom, on bi mene držao za ruku, nije želeo da radi ono što se od ostale dece, pa i njega zahtevalo…Trebalo je da preduzmem nešto, jer samo udovoljavanje nnjegovim zahtevima nije davalo bogzna kakve rezultate.

Počela sam da se prema njemu ophodim kao prema svakom drugom detetu. Da u nekim zahtevima budem izričita, bez povisivanja tona, jednostavno da mu uporno ponavljam šta treba da uradi.

Sa ponosom mogu da kažem da je takav sistem vrlo brzo dao rezultate, pa je kada mu kažem da, naprimer sedne i crta sa drugarima, on to i radio…Dobro, uz malo negodovanja i pobune u početku, pomalo nerado, ali vremenom, sve smo se dogovarali bez ikakvih problema.  Sa svojim drugarima u grupi u šetnje je krenuo bez moje ruke, zajedno su crtali, pisali, bojili… Deca ovog uzrasta su predivna. Oni su posmatrali šta ja radim pa su se i oni trudili da ga uključe u svoje aktivnosti, tako da se često moglo čuti i od njih „ Hajde da ovo nacrtaš, uradiš…pa ćemo da idemo u parkić“ i slično. Mene su prihvatili kao svoju drugaricu…“ sa suzama u očima priča Sunčica.

I ova priča ima epilog kao i mnoge druge. Rastanci su najteži i to uglavnom za pratioce. Deca ne znaju da se njihov veliki prijatelj koji se, eto tako zove lični pratilac, sutra neće pojaviti ispred vrata i povesti ih u još jednu lepu avanturu. Mi čak i ne znamo šta je u njihovim lepim, mudrim glavicama i kako oni neke stvari percipiraju, ali ljudima koji sa njima provode dane, trenutak rastanka bude veoma težak i emotovan. Tako je bilo i sa Sunčicom. Verujemo da će njih dvoje ipak jedno drugome ostati zauvek deo najlepših sećanja.