SVI (ZA)JEDNO – Dečiji osmeh govori hiljadu reči a plemenito srce pomera planine

Uvođenje usluge ličnog pratioca dece sa smetnjama u razvoju ima neprocenjiv značaj kako za samu decu, direktne korisnike usluge, tako i za roditelje, školu, ali i zajednicu uopšte.

Deca sa invaliditetom i/ili poteškoćama u razvoju dugo su bila na društvemoj margini, a uvođenjem inkluzije takav status značajno se promenio. Uključivanje u redovan sistem obrazovanja doprinosi njihovoj bržoj socijalizaciji i osamostaljivanju. To su potvrdili brojni primeri kako osoba koje vrše uslugu ličnog pratioca tako i roditelja dece koja koriste njihove usluge.

„ Napredak kod mog deteta je neverovatan“, priča jedna mama čije dete već nekoliko godina unazad ima svog ličnog pratioca. Ono što ona posebno ističe jeste „sreća“ da tu ulogu za svo ovo vreme vrši jedna osoba, odnosno, da prvododeljeni pratilac već četiri godine prati razvoj njenog deteta i zajedničkim zalaganjem postižu neverovatne rezultate.

„  Naša priča je pomalo i bajkovita. Devojku koja je dodeljena za ličnog pratioca mog dečaka upoznali smo pre nekoliko godina. Stefan je tada imao samo četiri godine.

Redovno smo on i ja odlazili u park u blizini naše zgrade i tu šetali i igrali se, jer je on dete koje zaista voli vreme da provodi napolju.

Gotovo svaki put kada smo odlazili u park, tu je bila i crvenokosa devojka sa dva maltezera koja se uvek osmehivala i beskrajno zabavljala sa svojim ljubimcima.

Stefan je imao strah od  životinja, pogotovo pasa koji su znali da iznenada zalaju iza neke ograde, da neočekivano po nekoliko njjih priđu na ulici da ga njuškaju, da jure za automobilima i glasno laju…sve to je kod njega izazivalo paniku.

Devojka nas je primetila prvog dana našeg susreta i Stefan joj je privukao pažnju. Pokušala je da stupi u komunikaciju sa njim tako što ga je pozvala da se igra sa njenim psima, na šta sam ja užasno reagovala, vikala sam na nju i rekla joj da se dete plaši pasa i da treba da je bude sramota što tako po parkui „spopada“ decu.

Najljubazinije se izvinila, objasnila da nije imala nikavu lošu nameru i da najviše na svetui v oli decu i životinje. Počele smo da komuniciramo, sve više mi se dopadala njena pozitiva, optimizam, vedar duh…To je primetio i Stefan. Počeo je da se „šunja“ oko nje kao mali psić kada istražuje nešto novo. Malo po malo naša druženja su postala gotovo ritualna. Moje dete je počelo da reaguje pljeskanjem ručicama svaki put kada bi je ugledao.

Korak po korak, oslobodio se i straha od njena dva psa i počeo da ih mazi i gnjavi, ispuštajući najrazdraganije zvuke cike i podvriskivanja od siline radosti koju je osećao.

Godine su prolazile i nas troje smo izgradili takav odnos pa skoro da nije bilo dana da se nismo viđali, a ti dani su menjali moje dete.

Prva promena koju sam primetila jeste da je strah od pasa potpuno nestao.  Njega nije držalo mesto. Imao je potrebu da konstantno trči i juri, kao da od nečega beži, a sa njom je mogao da sedi miran, čini mi se satima. I kao što sam rekla, vreme je prolazilo i došla je i ona godina kada je Stefan trebalo da krene u školu. Blago je reći da sam bila prestravljena.  On se nikada nije odvajao od mene. Ja nisam radila, potpuno sam mu bila posvećena i bila sam skeptična da će sve ono ššto ja činim za moje dete moći da radi i tamo neka učiteljica, koja verovatno ne zna ni sa ostalom decom šta će, a kamoli sa mojim detetom.

Podneli smo zahtev za dobijanje ličnog pratioca, ispunili smo sve uslove i kada je trebalo da se realizuje prvi susret sa dodeljenim pratiocem usledio je šok.

Lični pratilac bila je upravo naša crvenokosa drugarica iz parka. Samo se smejala i grlila nas… Nije htela da nam kaže ni da razmišlja o tome da konkuriše za pratioca , a kamo li da postoji opcija da baš ona bude dodeljena Stefanu.

Ne mogu vam opisati taj osećaj. Kao da sam na leđima nosila ogroman teret koji je u tom trenutku skliznuo i stvorio olakšanje…

Prvi dani u školi uopte nisu bili jednostavni, ni za Stefana, ni za nju, ni za mene. To je, verujem normalno i kod dece koja nemaju probleme kakve moje dete ima. Bunio se, otimao, nije želeo da ide u školu… Prvih mesec dana, svaki dan bio je kao „Dan mrmota“.

Ona dođe po njega, u očima mu zaiskri sreća, a onda kao da se naprasno seti šta sledi. Ne idemo u park već u školu. Počinjala bi vriska, otimanje, grizao bi svoju malu ruku kako bi nam što bolje objasnio koliko je njegovo negodovanje. Međutim, malo o malo, situacija se drastično menjala. Od „trauma“ koje smo preživljavali svakoga dana iznova, došli smo do toga da je on jedva čekao da izađu na vrata i krenu put škole. Naša pratiteljka bila je izuzetna ne samo prema mom detetu već i prema svoj drugoj deci. Svi su je jako zavoleli i prihvatili kao deo tima. Ona je sa beskonačnim strpljenjem objašnjavala Stefanovo stanje, učila ih da se on zapravo ne razlikuje od njih i veoma brzo deca su počela da ga prihvataju a potom i da se prema njemu ponašaju kao prema jednom od njih.

Evo sada je već četvrta godina kako je ona njegov lični pratilac. On se navikao na školu, naučio je da bude strpljiv, da ne ometa nastavu, obožava fizičko vaspitanje, voli loptu, da trči i jurca uokolo , ponekad sam, ali veoma često i sa svojim drugarima…Na odmorima koje provodi sa našom partiteljkom često im se pridruže i druga deca, zajedno idu na užinu, šetaju… Ne znam šta bih još rekla. Presrećni smo! Mogu na kraju samo da kažem da je veoma važno ko je i kakva osoba koja obavlja ulogu ličnog pratioca. Ne mislim pri tom na obrazovanje već na njihovu ljudskost, ljubav koju poseduju i bezgranično je dele i prenose na druge. Mi smo zaista blagosloveni što imamo našu crvenokosu drugaricu“ zaključuje ova zahvalna mama.