Nova normalnost: Osobe sa invaliditetom – teška svakodnevica postaje još teža

Život osoba sa invaliditetom koji je i inače u normalnim uslovima mnogo teži od života zdrave osobe, pojavom pandemije Korona virusa je znatno otežan pa se  tokom aktuelne krize, osobe sa invaliditetom u Srbiji  suočavaju sa mnogobrojnim dodatnim problemima.

Kancelarija za nacionalnu statistiku za period do novembra 2020. godine iznela je podatak da su osobe sa invaliditetom imale tri puta veće šanse da umru od koronavirusa od osoba bez invaliditeta.

Nacionalni institut za zdravstvo i negu izdao je smernice bolnicama o upravljanju lečenjem.

O tome kako izgleda život osobe sa invaliditetom u vreme pandemije razgovarali smo sa M.V. (58 godina)  koja je preležala i Koronu.

“Rođena sam sa invaliditetom što je prouzrokovalo pored jako teškog detinjstva, mladosti i života uopšte sada i dodatne probleme.”

M.V. na početku naglašava da su ona i drugi ljudi koji imaju bilo kakav oblik invaliditeta često žrtve nerazumevanja, neprihvatanja pa čak i podrugljivosti.

“Zdrav čovek koji nema probleme kakve imamo mi, ne može ni da zamisli našu svakodnevnicu, sada je sve dodatano otežano pojavom ovog virusa. U početku smo bili preplašeni i izolovani,  a u najtežoj situaciji su se našli oni koji kao ja žive sami.”

Uvođenjem Vanrednog stanja, M. se našla  u jako teškoj i kako sama kaže, bezizlaznoj situaciji.

“Odjednom sam ostala sama na svetu. Imam familiju i prijatelje, ali u tom trenutku preovladao je i njihov i moj strah i prestali su da dolaze. Psihičko stanje i isključenost iz društvenih dešavanja doveli su do toga da moja osećanja variraju od krajnjeg očaja i nemoći do neobjašnjive snage i hrabrosti. Pre svega to je potpuna izolacija iz socijalne sredine,  a teška i hronična oboljenja i pripadnosti visokorizičnoj grupi dodatno je ugrožavalo moj položaj.  Nekako sam obezbedila šta mi je potrebno i hvala Bogu, moja bolest ne podrazumeva nepokretnost pa sam se nekako više angažovala oko sebe i uspela da organizujem svoj život.”

M.V. je najteže podnela što iako je ranije to praktikovala, sada ni do prodavnice nije smela da ode jer pripada  grupi koja je imala zabranu izlaska, a  uprkos tome što je pokretna ipak  ne može da hoda duže od pedesetak metara.

“Jedini spas mi je bio u udruženju koje se bavi podrškom osobama sa invaliditetom, ali i opštinskoj organizaciji koja je slala volontre kada god mi je nešto bilo potrebno. Oni su mi kupovali lekove, hranu i razgovarali sa mnom u kritičnim trenucima i moram reći da me je to spasilo.”

Nakon Vanrednog stanja i popištanja mera u pokušaju da se koliko toliko vrati normalnom životu M.V. je ponovo počela da prima posete i da se druži sa svojima i tada se desilo da se i sama zarazi.

“Bila sam svako veče ispred zgrade sa komšinicama. Sedele smo na klupama i razgovarale. Ne mogu reći da smo baš bile jedna uz drugu, ali nismo ni vodile računa o distanci. Jedno jutro sam bila pospana i nisam mogla da ustanem iz kreveta. Kada sam konačno uspela, posle par napravljenih koraka do kupatila osetila sam veliki umor i otežano disanje. Odmah sam znala šta je. Izmerila sam temperaturu koja je bila povišena.”

M.V. je u tom trenutku preplavio strah. Koga da zove, kome da se obrati, ko će da dođe ili da je odveze u Kovid ambulantu, bila su samo neka od milion pitanja. Pozvala je kovid ambulantu i oni su poslali medicinsku ekipu koja je testirala i kasnije su rezultati samo potvrdili njene sumnje.

“Srećom, imala sam blaže simptome i sve je to brzo prošlo, a zahvaljujući Vanrednom stanju koje je bilo pre toga imala sam u kući zalihe svega što mi je potrebno tokom izolacije.”

M.V. kaže da je prošla “jeftino”, ali da je poznavala više ljudi, kako sama kaže svojih saboraca, invalida koji nisu bili njene sreće i nisu preživeli.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Previous post Nova normalnost: Psihološka podrška – kako savladati anksioznost, zabrinutost i strah (VIDEO)
Next post Nova normalnost: Oni koji su pobedili